Otadžbina

ДВДДЕСЕТ ШЕСТИ

17

ириликом није приметило да јој развитак језика има каквих недостатака. Шта више.... Али ето је где се враћа. Казначеј Сима, дотле тако енергичан и строго педагогичан , намештајући остатке евоје некадашње лепе и дуге косе . гточе гласом супружничке нежности : —• Да ниси покисла ? — Нисам. — Да није блато ? — Блато!.... Понавља казначејевица срдито, скидајући шкуртељчицу. — Велим, жено, да није блато. — Блато, да богме да је блато. — Да се ниси искаљала ? — Нисам ! — Рашири шкуртељчицу по јастуку да се осуши, поче Сима нежније. — Сто сам ти пута казала: не старај се за моје хаљине! — Велим.... — Немаш ништа да велиш ! — Шено ! — А што си начинио овај свињац по соби ? — Шено ! — Лепо ти стоји. Док се макнем од куће.... Не смем одатле дотле.... Видела сам и других људи.... Да Бог сачува!... Да те пустим, ишао би горе од онога Крезе полицаја.... Баш ме је Бог проклео. 'Гу казначеј Сима хтеде и по трећи пут, и то много јаче подвикнути : (( жено !», али му се учини да јој је данас добра воља необично поремећена, па потпуно обучен оде за гшсаћи сто. Кћи му донесе каву; он припали цигару, метну преда се читаву књигу зеленобеле концептске хартије, узе ново куповно гушчије перо и поче га резати. О таџшна XIV. 5.'?. 2