Otadžbina

ПРИБИСЛАВ И ВОЈКАНА

507

Могу те отети само! (пољуби је) нољубац овај драга Нека је весник мио јуначкој срећи мојој. 0, кажи сада нево кад самрт нада мном леће Да ли ме љубиш ? Боз/сана. Драгоше! Драгош. Не, не ! Истину ка.ки само ! Па ако кнеза љубиш, нека ти просто буде. У смрт ћу скочити радо да теби срећу дадем; Тугу ћу однети собом, ал ти ћеш сретна бити ! Божана. Ја сам твоја. Драгош. Да, нред л^удима моја — ал ова тешка сета, Која те гоњаше силно Прибислав како оде, Од куда она, кажи ? Божана. Ох ћути, Драгоше ћути ! Оба сте били драги несретном срцу моме Ја не знам кога љубим, дал кнеза или тебе ? Драгош. А сад Божано ? Божана. За тебе и за кнеза, себе бих жртвовала. Драгош. Ти љубиш Прибислава ? Појава II. (Улази Прибислав.) (чим угледа Прибислава врисне)

Божана Прибиславе!