Otadžbina

I! Е Р Е Н И Ц 11

51 9

Божапа, Твоја ! твоја ! Прибислав, Ха, сад сам опет срећан спасло се срце моје Ево ме Божано мила, Прибислав теби иде! (Скаче у море и нестане га, у том часу иестане царице и Божапе.) Бродарицв ^певајур, У тамнини, Горком вају, Звездо сини Уздисају, Распи сјај ; Нек је крај ! (Завеса пада). ^ Д раг, ј. јДл/ШЈЋ.,

БЕРЕНИДИ ПРИПОВЕТКА у\:^1ЕКСАНДРА јУ\_АНЦОНА (.наставак иа свес!,е 58-ие) Ако ћемо добро да чинимо, треба да га знамо, па као што је са сваком другом ствари, можемо да га познамо само поред иаших страсги, посредством наших појмова. са нашим мислима, а ове често су такве, какве могу да су. Ште се тиче мисли, ту се дона Праседа држала онога, како веле да треба да се човек држи спрам пријатеља: имала их је мало ; али спрам ових мало била је пуна наклоности. Но несрећи међу овим малима многе су биле искренуте, а ове нису силе оне, које су јој најмање мило биле. Дешавало би јој се дакле, или да је што држала за добро што није било добро, или је употребљавала средства, која су пре помогла да ствар противно испадне, или је држала да је дозвољено оно што није слободно било, јер је имала нејасну мисао о томе, да ко чини више него што му је дужност, може више чинитн него што има права ; дешавало би јој се, да је видела и у чему оно што није било, или није видела што је ту у ствари било — и многе друге подобне ствари, којо