Otadžbina

520

ВЕРЕНИЦИ

могу да се десе, па се и дешавају свакоме, не изузимајући и најбоље људе ; али код доне Праседе бивало је тога почесто, а не ретко све уједанпут. Када чу за велико збитије Лучијино и за све оно, што се том приликом говорило о девојци, доби вољу да је види, да пошље каруце са старим једним пратиоцем, да доведе матер и кћер. Ова слегну раменима и замоли кројача, који им је јавио за ту поруку, да је на леп начин извини. Докле се тицало малих људи, који су хтели да виде чудесну девојку, кројач јој је радо указивао ову услугу ; али у овоме случају чињаше му се одбијање толико колико и буна. Он се толико мргођаше, толико усклицаваше, толико ствари говораше : те да то не иде тако, те да је то господска кућа, те да се господи не каже нећу, те да им то може бити њихова срећа, а уз то била је госпођа дона Праседа права светица; све то укупно учини, да се Лучија мораде иредати. тим пре, што је Ањеза све те разлоге поткретпљавала увек са: «тако је, тако !» Кад дођоше пред госпођу, ова их врло лепо дочека и много им честиташе; питаше, световаше ; а све то биваше са неком као урођеном узвишеношћу; али су ову ублажавали толики смерни изрази, умеравала мх је толика срдачност, зачињавала толика побожност, да Ањеза скоро одмах, а Лучија наскоро поче опорављивати се од притиска, који им беше причињавало поштовање према овој госпоштини; сувише, осећаше сирам ње неку наклоност. А да би ствар што пре свршила, чујући дона Праседа, да кардинал тражи за Лучију уточиште, те гоњена жељом, да потпомогне и предупреди једним махом ову благу намеру, понуди се да ће девојку узе^ги у кућу, где неће имати никакву нарочиту службу, него ће моћи по вољи помагати другим женскима у послу. А додаде, да ће се постарати да о томе извести кардинала.