Otadžbina

534

В Е Р Е II И Ц И

није био затворен? Зар би номишљали на замке свом пастиру, да их је својим рукама био прихватио, да им је помагао, саветовао их? Зар би га они били тражили да се он није био сакрио? Ј1а зар њих кривите? И вама је неправо, ако су они после толике беде — пта рекох ? — у по беде своје рекли једну реч на свога и на вашега духовника, да би срцу своме одлакнули? Ако је жалба угњетенога, јаук уцвељенога непријатан свету ■—■ такав је свет; али ми! Па шта бисте се ви вајдили, да су они ћутали? Зар би вам ишло у рачун, ако би њихова жалба неокрњена отишла пред божији суд ? Зар вам то није нов разлог, да те људе љубите — а за то ичате довољне разлоге — јер су вам дали прилике, да чујете искрени глас свога бискупа, јер су вам дали начина, да познате оно што је боље и да од чести одужите свој велики дуг, који њима дугујете ? 0 ! да су они вас изазвали, да су вас вређали, мучили, ја бих вам био рекао -— и зар треба да вам то кажем ? — да их љубите, баш и зато. Љубите их, јер су страдали, јер страдају и сад, јер су ваши, јер су слаби, јер вам треба опроштај, а до овога да дођете, иомислите, колико вам може помоћи њихова молитва." Дон Абондијо ћуташе; али му ћутање не беше више оно усиљено и нестрпељиво ћутање; мучао је, као ко има више ствари да премишља, него да говори. Речи, које је чуо, били су неочекивани доводи и нове примене старе науке, која му је лежала у памети и није наилазила на отпор. Туђа несрећа, коју никад иије смео да посматра бојећи се себи зла , сада учини нањ нов упечатак. Па ако није осећао сву грижу савести, коју је ова опомена хтела у њему да причини, јер исти онај страх није одстуиао од њега и увек га је знао да брани, он је њу ипак осећао ; осећао је неко негодовање спрам себе, сажаљење према другима, разнеженост номешану са забуном. Веше, ако ће се допустити ово сравњење,