Otadžbina

ТРУВАЧ МИЛАДИН

543

ТРУБАЧ МИЛАДИН (х. ИЗ „ПРИПОВЕДАКА ЈЕДНОГА КАП^АРА") Дан ли, два, логоровасмо на левој страни друма књажевачког. Време мочарно, земља натонљепа а кроз ваздух снгхи нека маглица и влага. Сваки час се тек протегнеш јуначки, иа се осврнеш на све стране, не би ли нашао где мало сувоте, да се одмориш. Цео дан тако, а нред вече нанели од некуд моји људи мокро грање, те дувај отуд, дувај одовуд, распири се нешто мало пламена и ми се начичкамо около. Наредиик набавио и мало сена, лего потрбушке, узео мањерку па лупка по њој нрстима као у добош и свира устима нешто налик на пеки бугарски марш, који је сад у рату научио. Каплар Цакић причврљио уз ватру порцију, надробио у шу мало леба, стрпао и мало овчијег лоја, иа се то тако чвари, а он се надуо и душе у оно нешто мало жара. Један из предње врсте, биће трећи четврти од левог крила, лего поребарке, окренуо леђа ватри, да га греје, а главу завукао под ћебе, па бајаги добро му, те певуши: «Еј, да сам газда!» Неторица шесторица њих, нашли на друму напуштена нека кола, довукли их отуд, па сад оће да се покрве, ко ће под кола да сиава, и таман се људи удесили, ал' наредник примети да наша ватрица већ догорева а пема дрва, па заокупио и тражи један точак од кола за ватру. Бадава се људи вајкали како ће им кућа без једнога точка, точак је опет био скинут, а они осташе да целу ноћ подмећу на изменце леђа, на место онога точка, те да им кола опет послуже као заклон од непријатне влаге, која сад поче јаче да сипи, помешана са суснежицом.