Otadžbina

ТРУБАЧ МИЛАДИН

Неки резервиста, чини ми се није из мога вода, нашао негде у Пироту лепу «балску ,) хаљину, искићену чипкама и машлијама, покрио се њоме преко главе. стао крај наше ватре на једној нози, па кад се умори он промени, те дигне другу ногу, као оно пето на Дрвљанику. Онај нламен на нашој ватрици, вијуга се, као на каком сиромашком огњишту ; мрак се спустио густ, те наша лица, осењена пламеном, дошла ц} вена као жар. Паоци и наплате од точка сагоревају, каплар Цакић одмако већ своју порцију, и почео да куса, дувајући у врелу попару. Само се трубач нешто замислио, сео на сред ледине, неће ни да дође да се огреје, баш, о мај, чудно, а он ко бајаги познат као иајвећа шаљивчина у чети. Зивка га и наредник а он се вајка, вели, није му ни зима. Баш неће то бити да му није зима, него и.ма нешто код њега, знам ја добро њега, иначе је то весео човек, наплав а омален, има као нешто мало бркова, по две три длачице, што му поникло од краја усана, а исиод носа чиста ледина. Наникло нешто стрњике.и по образу, те би он хтео, да му је то брада, али му лице ире изгледа као иопасена ливада. Умео је чапкунски да намигне, па бивало је да га који пут у весељу и старешине гоне да намигне. Кад надује усне па засвира азбор" или «сопроштај», а оно мислиш напела се она уста као бубањ па ништа неће да свира како треба, него увек дода и извије но нешто. Кад седимо у вече, а он узме трубу, скине јој дулац, знаш онда тање свира, а Милисав узме ће.мане, ца кад засвирају кострољанку", под ранцем би човек играо. • Пе ваља му само, што се збуни нред старешином, па се као ђаво запетља, ама нека је најмањи старешипа, па нека му што нодвикне, е онда нит зна где гледа, нит шта говори; један пут наиђе цуковар, викну на њега да свира «узбуну», он се узврда, те опљуј трубу, те