Otadžbina

552

КОНЦЕНТРАЦИЈА СРПСКЕ АКТИВНЕ ВОЈСКК

Кад рече гости, ја се осврнух и десно и лево, видех у свити једног ОФицира у униФорми аустријског ђенерал-штабног потпуковника са српским белим орлом на рупици од другог дугмета; то беше аустријски војни аташе посланства г. Е. Пинтер , а десно поред насипа видех г. Гарашанина са г. грофом Еевенхилером. И ако су обојица резервни ОФицири, они беху дошли у црном капуту и стајаху врло скромно у крају. ГГоред њих беше још неколико министара и Бг. Никола Петровић, „Пукег81аа1 ;8екгеШг" као што му адресују бечке новине. — Е мој Анто, помислих ја у себи на латинском језику, од ових не сакри ти ни једну мисао , а камо ли волове у карама потпуковника Васића! . . . У тај мах пројури поред нас дунавски артиљеријски пук. Цела свита стаде се нешто смејати, силом заустављајући смех, да не чује Краљ. Погледам и ужаснух се. Мој добри доктор Розенберг не беше ни мало иостао марцијалнији тиме што су га произвели за резервног санитетског ОФицира , не беше научио ни јахати, него онако у својој новој униФорми, сео на некакве нрепотопске коморџијске тарнице па јури за пуком , при коме је лекар. — Чујеш ти што преко ноћ истресеш, као из рукава, четрдесет нових ОФицира? Кажи им да науче бар јашити! рече један ОФИцир из свите. — Ово беше на моју адресу. Разуме се, да нисам остао дужан. — Што се произвођења ОФицира тиче — „по могућству честита конзисторијо", и од свију санитетских ОФицира ово је ва .љда једини, који још не зна спасоносну моћ ункаша. Што он то не зна, то је крив његов командант, што га није оставио у логору, кад већ није успео да га за недељу дана направи бињеџијом. У оста-