Otadžbina

582

КОНЦЕЧТРАЦИЈА СР11СКЕ АКТИ1ШЕ ВОЈС >Е

пане тканице,ана глави масан вес. Огрнуо се некаквом поњавицом па се згрчио ка две паре у кеси. Киша са поњавице слива се право на ногавице, које се од колена беху са свим пришљапиле уз кожу и кости. Овај ме човек тако интригирао да сам изишао из каване и отишао право њему — Бога ти сељаче — рекох — зар се тако иде на војску? Он само блеји у мене па тек учини — Ај? — Велим зар ти код куће ниси имао ни чакшире ни гуњче да понесеш? Зар си ти баш тако пуки сиромах ? — Нисам, господине, -— рече он и осмехну се што разумеде питање— имам ја код куће три ката хаљипа ! — Па, болан не био, што по овоме кијамету да идеш и го и бос? — Вала знаш, господине, викну биров у селу, да идемо ми што смо у први позив, у окружну команду. Ја запе онако, како сам био, ко мислим казаће нам неаку заповест, па ће нас одмах пустити кући. Док тек они рекоше да идемо у Ниш. Јавих се ја старешинама, велим, да скочим часком у село да поиесем... Јок, рече власт, нема вели осуствија, него тамо, вели, добићете све што вам треба. Ете, тако је било, господине, Бога ми, нпје да рекнеш.... Мени беше и сувише.... Ја се вратих у кавану на мој прозор. Мало по мало раскрчише возове, пешадија се крену и прође сва. Наиђе пионирска чета. Нема у њој ни једног војника мањег од шест стопа. Па држање, па одело, па оне чизме, није дамаширају, него све тресе. Чак се онај Германац уз Бреја раскрави тга рече. — РгасћСуоИеа Меп8сћепта1;егја1!