Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛБД

635-

гине у основним школама нашим. Ово је одиста доста, да се „мислени људи" побуде на размишљање ! Да је иисменост у сељачком свету нашем слаба, о томе су нознаваоци наше школе давна већ на чисто, и ако се разилазе у питањима узрока те слабе писмености. Узроци, по моме мњењу, већином леже у прошлости. Народна поука у нас беше до скора Факултативна; сељаку беше оетављено на вољи, да тражи у школи знање, а међу тим школа испрва ни мало не беше удешена, да га убеди, да ће га одиста наћи у њојзи. Кад изучи ђак „часловац" и „псалтир", он је можда стекао за богословске науке нешто мало пропедевтике , — за живот, за кућу, није научио ништа, — на против, цокварио је тим читанкама оно мало здрава језика, што га је на дому научио од матере. Који би трезвени сељак пожелео ту школу, кад види, да му не пружа никаква позитивна знања, а отуђује дете неразумљивим говором од оца и мајке ? ! Прва је нрепрека народне писмености отклоњена тек године 1881; да се отклони друга, хоће се уз данашњи пречишћен језик добар наставни план, и — оснособљен учитељ тек да га изведе. Да бацим летимичан поглед на наше учитеље, то се морам сагласити с нисцем, кад вели, да су они већином „себи главна ствар , а школа само средство , која ће учитељу дати класу." Та „класа" је у опште полуга сумњиве вредности у меканизму наше државне администрације: у учитељству је она по готову кобна мера, с тога, што је овај слабо награђен , па мора, хтео не хтео, да гледа више на себе, но на школу и њезин резултат. Кад узмемо сад, да је педагогака спрема наших наетавника била. оскудна , те се њоме не могаху одушевити за освештани рад на народној просвети ; кад помислимо још, како је до скора то била у нас јгдина класа људи, осуђених да осиудевају док живе, а. на самрти да испијају горку чашу кајања, што су похарчили свој живот за школу, која им оставља породицу у беди и невољи; најзад кад погледамо на моралан положај наставников у селу, и на невешто употребљену дисциплину школске власти , која , место да му диже углед у народу, запостављаше га гдешто најзадној сеоској пропалици — које чудо ако се учитељ, у таквом