Otadžbina

46

НА СРЛОКО ВУГАРСКОЈ ГРАНИЦИ 1885

Морали смо се сами себи смејати. У шали и разговору к ие осетисмо кад пре наста вече, кад ире сјурисмо иреко Белаве у ииротско иоље, и ако смо иутем морали снаки час да обилазимо грдие тренове, нрофијантске колоне , натоварене хлебом из Беле Палапке, возарске иукове и муниди■оне колоне. То беше реп дринске дивизије. Еод Суводола опазисмо с леве стране друма један мали. логор, и у њему санитетска каруца и многа коморџијска кола са црвеним крстом на арњевима. То беше санитет дунавске дивизије. Ми се мало зау•стависмо те се иоздрависмо са колегама. Мало даље наиђосмо на један велики логор нешадијски, с обе стране друма. Импозантно беше погледати дугачке врсте сложених пушака и небројене ватре које су у тај мах ложене, и са којих се плав дим подизаше правце у вис, што је срећа, јер то предсказује лепо време. По официрима које познадосмо у логору видесмо да су то пукови дринске дивизије, којима још не беху одређена села за кантонман. Најзад уђосмо у алеју великих врба тпто је пред самим Пиротом и у њој сретасмо гомиле официра пешке, на коњима и на колима. Неки се шећу а неки јуре у логор. Салутирању и узвицима „Ошђелдум!" „Ошбулдук" „Здраво" „Хвала Богу, како ви" „А, стигосте ли, камо их они други" „Ето. их сад ће" не беше краја докле не нројурисмо и поред пиротског кастела и док не уђосмо у главну улицу. Ту на један пут: стој! Точкови западоше до главчнна у некакву бару у којој као да беше тек данас сасуто иеколико кола земље, иеска и шљунка. Пред нама, десно и лево докле се год може догледати све сама сељачка кола пуна земље, на њима стоје сељаци и мотикама гурају земљу и песак с кола у бару. Било их је ваљда стотина. Граја, ларма, урнебес. Некакав полицијскж чиновник еа црвеном чохом око качкете размувао се но оној гомили иа само виче „Живо, живо!" — Ама шта је ово? -- -