Otadžbina

в у д ч к

9

Туркиња га узе за руку. иређе иреко нрага, иа ее онда окрете њему : — Нека хи је благословен улазак у ову кућу, у којој си гост, и нека ти цвећем обрасте стаза, која те у њу довела. Добро ми дошао. Тако поздрави ханума свога госта , иа га понуди да седне. Иво се сиусти на ииски миндерлук што беше ностављен свуд уз дуваре и ирекидагае се само тамо где беху врата, што воде на ноље н у суседну собу. Миндерлук беше покривен лепим ћилимима н меканим гаиљтетима за рахатлук. Патос бегае такође застрт ћилимима, на зидовима беше неколико слика, гато представљаху неке чудновате и гаарене тице н цвеће све у живим бојама. С једне стране у зиду бегае леп долап, а с друге одмах до суседне одаје амамцик, лепо изведен и готово уоквирен леиим дрворезом на первазу ; врата на њему беху такође мајсторски израђена. Али ипак најлепше у целој соби гато беше, то беше, по Ивановом нахођењу, таваница, која беше сва изрезана од дрвета, нуна ирави.тних лепих фигура н са великом звездом на с-редини. Иви се отегпе очи за том лепотом, докле га домаћица не ирекиде у иосматрању: — Его, ту ти живпм сама без и кога својега, и да ми ннје још тога детета, моје Зулејке, морала би свиснути од туге. Овако ми је срце н пак пуно, кад њу погледам и она мп је сва брпга. Заборавнла би на све патње, само кад би њу видела срећну. Старица заста у говору : очевпдно беше јој тешко да говори даље. Пво унотреби прилику да упита : — Дозволите, ханума, али мени је тако чудновато и нпкако не могу да регаим загонетку, која ме амо доведе. Од куд познајете ви мене ? Од куда ми знате родитеље ? Заиста, у ово време, на овакав начин....