Otadžbina

128

ТАМО АМО ПО 11СТОКУ

гласних Сомала , о ко.јима се прича, да радо кушају месо, које је покривено —- човечпјои кожом, а особпто, ако је та кожа случајно бела. Не умем рећп , колико је истине у тој причи, аш толико стоји , да је тамо иострадало већ више бродова, а да се са њих нико живи није спасао да би могао причати шта је у ствари. Исто се то збило и с иутницима, који су се путпли тпм крајем у „експедиције" они су експедирани у вечност , само што се не зна тачно т да ли кухани или печени. Сомала има вероватно внше мнлиона на томе простору (ко их је и бројао ? !); то је мршав и коштуњав сој , мрко пепељасте коже, дугуљасте главе, правилних црта , дуге гргуллсте косе. Онн стоје на првобитном ступњу културе; боре се копљем и стрелама од кремена 1 ), а заклањају се у боју дугим, јајастим штитом од хипопотамове коже. Зуби су им тако правилни и бели, да нас — хвата језа , кад их гледамо... У осталом тешко ће се наћи у свету народа . који мање од Сомала , троши на своју одећу; — они се одиста могу ионосити адамитском простотом сво.је тоалете.... Па све п да носе одећу, не би ова имала да прикрије никаква чара. Сомалке су узори грдила; кудрава кика уплашћена на малену лубању , кика која јемачно нигда није долазила у додпр с чешљом, лице мршаво и смежурано, дојке дугуљасте висе до појаса, трбух голем и пупчаст по све налик на орангутански , краци мршави, од листова ни трага — таква је Сомалка. Па кад још погледамо кожу, на којој се прелива све црнпло на свету, тада нимало не замерамо европскпм сликарпма, што не могоше да се одушеве призором ових афричких лепотица , те да унознаду Европљане с њиховим слпкама. Разуме се да нпсам био у земљи Сомала , јер да сам. вероватно не бих стпгао да напишем овај путоппс; али сам

Афрички путник, Португиз Серпа Нинто рашен је таквом стрело.м у иреа, и увераваше ме да ниеу нигда отроване као у заиадних Пндцјанада.