Otadžbina

! љнжевнп преглед

141

дике Штросмајера, — за тим мисаим . да тај посао продужпм у Босни, Србпји и Бугарској.' 31п мислимо, да ћемо својој дужности најбоље одговорити, ако и сами пођемо при нагаем излагању за писдем. •Задруга је у старо доба била општи об.тик породичног и друштвеног живота, То је угуо? у старих Грка, §еп8 у Римљана, СоЈгпа&о У Германа. Она је у Амерпци подигла оне величанствене грађевиие подељене у ћелије, позиате под именом риећ1оа. Њеннх трагова је било још до краја XVIII. века у Француској, и то скоро с истим особинама, каква се она још данас налази овде онде код јужн. Словена. Старешине у Француској за.чрузи звали су се „тајог" . 1е та1зћ -е с!е соттипаи!:е" или „сћеГ с1и сћаи!;еаи" (хлеб). Цанашњи нарочито илдусгријски развитак задаје овој установи смртну рану, п писац иде да је види, још на њеној самртној посгељп, код народа, код којих се у Евроии најдуже очувала Бладика Штросмајер понудио је чувеном научару своје гостонримство, и мп овога видимо најпре у Широком пољу (у Славонији', у кући једне сгарице, матере владичиног секретара, који му је до на железничку станицу на сусрет пзишао. Колико је писац одан свом послу, могао би читалац тек онда судити, кад би узео његово дело у руке. Описав најире до свих ситница унутрашњост и спољашност куће у којој се налази, он иепитује старицу о задрузи и узроцима њеног пронадања п бележи најсавесније све њене одговоре, који су тим важнији, што мање-внше потпуно расветљују — по народном веровању — пптање о неетајању задруге, због чега их и ми овде саопштавамо. „У мојој младости, велп старица, већина је породпца живела у заједници и заједнички обрађивала заједничко добро — очевнну. Тако је једно друго помагало, тако смо се одржавали. Ако је који од синова узет био у војску, други су за њега радили, а како је овај знао, да га увек чека општа софра, враћао се кући што је пре могао. Данас кад впгие нема задруге, ако који од младића отиде у војску, он се и пе враћа више. Њега више не мами заједничко огњшите, заједничка вечера, праћена песмом и весељем. Појединци пак не могу више да се одупру болестп , неродној годинп и другим недаћама, најмање сад, кад су намети тако велпки. Ма каква беда ди их рнађе, они се задрже, п онда је с њпма с-вршено. Распадању цашпх старих, добрпх установа допрпносе нарочито раскош п .младе жене. Оне бп хтеле да имају накита, штофова , цппела п других мамипара, које ситнпчари пз дана у дан по селима носе, — за то пм треба новаца. Оне се љуте, ако муж више ради