Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

151

Српско - бугарски рат нрипада веК прошлости. Најважнији преставник даиашњег међународног ирава Ролен-Жакмен осудио га је као неуместан, јер његов сашв ђеШ није одговарао друштвеним и народним тежњама и погледима краја XIX. века; европска штампа: наши пријатељи и непријатељи изрекли су исти суд. Но ми немамо потребе, да се за тај суд на Европу обраЖшо, јер је наша сопствена влада, она иста , која је у своје време прогласила и водила рат, евојпм сопственим постуицима прнзнала пред данашњицом као и пред будућношћу, да је он био неуместан, штетан. Мли ваљда пма кога, који би ово порекао? Је ли дакле чудо, што. је и наш ппсац као истинити пријатељ слободних демократских држава, као убеђени присталица и морални заштитник балканског савеза, морао исти осудити? Ми бар мислимо, да се томе нико неће моћн чудити. III Велики познавалац закона друштвеног развића, — по томе најпозванији међу позванима, да још данас проучи задругу на њеном умору; дубок научар како у економији тако и у фпнансији, по томе позван да у економно-финансиским питањима даде стручне поуке државама и народима, који је од њега буду затражили, или бар буду склони, да је понуђену приме, наш писац не изгледа да је п тако практичан политичар, нарочито онда, кад има да говори од односима на нашем тропољу, што нарочито долази отуда, што је он неједнако познат како с прошлицом појединих народа и нлемена тако и с данашњим етнографским стањем нашега тропоља. Ово .је непознавање факата и било узрок, те се у његовом делу лалазе и места, из којих би се на први поглед могло закључити,. да он не симпатише сриском народу онолико колико другима на Балкану, п на која је штовани г. Бошковић у већ поменутој књизи колико достојно толико и научно одговорио. Ми ћемо и овде изнети читаоцу пншчеве мисли онакве, какве их у његовом делу налазимо, па ћемо онда покушати да нађемо узрока њиховом образовању. На целом свом путу, од Јијежа до Цариграда, а нарочитостуиив на аустриско земљиште, имао је нисац да се бави пнтањем народности. Оно га срета у дневнпм листовима, у минпстарским кабинетпма, на племпћским гозбама; о њему говоре чиновницп и трговци, владике и ђаци, на ггуту, у цркви; једном речи: свуда и на сваком месту.