Otadžbina

14

11 у л ч е

Као снег бео врат окићен ситним ђерданом од рубија и бисера иоказа се у свој својој раскошној леиоти, као најлепши створ алахов, као најмилији, пред жарким зрацпма сунчевим клонули цвет, стајаше она пред непознатим човеком дрхтећи од његова погледа. Још јаче повуче грчевнто себи обе руке и Иво немаде снаге да јој деснице задржава. Он је пусти и она покри очи , које једва беше и смотрио. Испод вптих трепавица синуше оне пред њим онолико дуго, колико најбржа муња нреко мрачна облака, али у једно и са таким пламеном, да он дубоко на срцу осети како га тај пламен ожеже. — Лејке, шта је теби ? питаше мати. Тако си дивља. — Илашљива као срна, примети Иво. — Али срна има чега да се плаши. Она бега од ловца и вука. Чега ти имаш да се илашиш ? Ашин-агиница се зло пререче. Ако срна има узрока да се плаши, њена кћи за цело нимало мање. Зулејка беше заиста потпуна лепотица, а на то се иде много више у лов, него на срне и зверове. Беше тако леиа, да би Иво остао целог века тако стојећи и гледајући је. Али најпосле дође и томе крај. Девојка се све јаче отимаше да бежи , тако да је мати најпослз и сама пусти. Једним скоком беше већ у другој соби. Иван оста гледајући у нразна врата. Туркиња га ионуди да седне. Затим пљесну длановима и нека стара жена донесе наргиле. Ашин-агиница нареди, да се донесе и касј а. Али Ивану не беше до тога. Извинп се да не иуши, и замоли да се кафа не спрема, јер мора да иде кући . где ће га по свој ирилици већ чекати. Навали толико, да и сама домаћица одуста од намере и пође да га испрати. Неколико пути иозва га, пратећи га, да дође још који пут, док је у Лесковцу. Иво се опрости и пође нреко моста, Беше узбуђен и нђаше нагло. Мисли му све одоше за лепом Туркињицом.