Otadžbina

20

11 У .1 Ч Е

сунце него што је ово наше. Башта беше пространа и уређена тако, да јој се не би могла лепоте нагледати. Еле кад би све готово , а Вог позва своје анђеле, да пм то иокаже, и да пх пита, за које цвеће мисле, да је најлепгае. Анђели дођоше и чудише се и хвалише све како .је дивно и премудро смпшљено. Овде китњасто цвеКе, тамо бујно зеленило,ту сладак мирис, тамо ватрене и раскошне боје : еве то похвалише по вредности и заслузи. Али кад дођоше пред бокор , на коме беше развила своја нежна , као бнљур чпста недарца, краљица цвећа, ружа, а онп сви засташе од усхићења п новикаше у глас: Ово је најлепше цвеће. ово је најмилије цвеће, е овим се не може нн једно друго сравнити, ово је краљпца цвећа! И ружа, која беше тако чиста и невнна на ту једногласну хвалу тако сс застиде , да сва порумене и поста још лепша н још дивнија. Ето Нулејка. ако је девојка цвеће лепгае од свакога другога, онда колпко је она јога дивнија , кад се тако мило и кепритворно застиди као ти сад! Ово бегае нова стрела. Нулејка наново порумене и осети,. како то мо.мче може да чини гата хоће са њом. •— Како ти то лепо умеш да говориш , промуца једва чујно. — Како умем ! А како су умели они анђели да узвикну. Ово је најлепше цвеће, ово је најмилије цвеће ! ? г>ар не може, као њима ружа. тако н мени да отвори уста твоја чедност, твоје душе чистота, твој чар и лепота? оар ја могу да ћутим п да не одам хвалу ономе што заслужује хвале? Нар могу да прођем иоред светиње без осећаја побожности у грудима? Па за што нам алах и даје лепоте, ако не да познамо у њима величину његове доброте и савргаенство његовога промисла. — Шта! Ти каурин, па спомињеш алаха ?! — А загато да не ? Нар и ваш мујезин не иокликује онамо с оне поносите мунаре свако јутро и вече: Вог је један ! Тако и нас учи наша црква. Па кад је ватп само је-