Otadžbina

Г, У Л Ч 10

21

дан И наш само један, тада је за цело н наш и ваш један исти н онда су људи сви његова деца а међу собом браћа. Лепа наука! учини Зулејка. II треба да се љубе као браћа. Зулејка ногледа први пут слободно и нраво у очи на ове речи, па после мале почивке прихвати: — II ти љубиш све људе као своју браћу? — Све; да како. — И оне, који нису твоје вере? — Зашто да не? Вера је за појединца а љубав за све. — То те не разумем. -- Хоћу рећи : сваки верује у оно чему га други научи, или доцније кад буде зрео човек у оно што њему годи и одговара. Отуд и толико разлнчних вера. Али љубав не може бити разна ; она је иста за свако чисто И непокварено срце. — II тако ти не правиш баш никакве разлике између -— рецимо -— каквога твојега познаника тамо у Београду и рецимо — овде.... — Тебе? нрекиде је Иво. — Хтедох рећи, моје матере. Али баш кад хоћеш, онда и мене. Нема разлике ? — Како да не? Зар то може бпти једна и иста љубав. — Ха ха ха! стаде се на један иут на глас и слатко смејати весела ханумица, тако да се мораде окренути на другу страну. — Ха ха ха ! ето његове науке и мудростп ! II опет ударн смеј. Иван се запрепасти на тај изненадни кикот. Гледаше је убезекнут н не знађаше шта је рекао ни шта да почне. Најпосле промуца: 3} т лејка, шта тпје? што се смејеш толико? Шта сам гн то казао тако смешно ?