Otadžbina

24

Б У .1 Ч Е

Тако мишљаше Пво и разговараше еам са собом. Али ако је све тако до сад било , шта ће бпти од сад . питаше се даље'? Ту треба пре свега знати : како њој срце куца. Али иа који начин да се увери о томе ? — Шта имам ту да се мислим ! V Исто онако као што је она мене — или улраво, као што сам се ја њој лакомислено одао — треба и ја њу да нагнам, да ми се нехотице исповеди. Треба само све тако удесити да се збуни и да дође у неприлику. Морам сутра право тамо. Морам одмах. За што одлагати ? V том заста па окрете натраг. Али беше тако далеко одмакао , да увиде , да данас не може бити нигата од тога. Ипак пође кући. Долазећи кући спази из далека пред капијом упрегнута кола. То га узнемири те похита брже. — Где се деваш ти младићу? иоче старац. кад га виде. Ето за мало што не одох без тебе. IIва пребледе од страха. Једва умеде да запита : — Куда ујко ? — Куда ? На посао ! па да се иде кући. Не ћемо седети овде до века. Пво се смрзе. — Али ујко, ја бих молио, да останем —нешто ми не знам како—али ја бих.... — Шта ти фали? Нема ту изговора! рече строги старац. — Али ето нисте ништа нонели за рану, за преноћиште, примети Иво, радујући се из прикрајка, што му паде на ум то лепо питање. — Не треба то ништа, иоче старац. Ићи ћемо само до воденице на Ветерници. Тамо Кемо повечерати и у ноћ доћи иатраг. Нво то и хтеде да дозна. Спасен за овај мах од дужег пута отрча да узме топлију хаљину. Кад дође натраг