Otadžbina

Б У Л Ч Е

25

старац са својим зетом , беше већ у интову. Иво скочи у кола и седе пред њима. Кочијаш ошину и после неколико минути каруце већ јуригае друмом уз Ветерницу. УШ Сутра цан по'ита Иво иознатим путем на познати капиџик. Сад не заборави, да покаже Ашин-агиници слику своје матере. То беше изговор . да и данас дође. Међу тим као да не бегае вигае тегако да се дође до Зулејке, јер и она бага у тај мах имађагае да потражи матер за негато. Кад дође у собу, учини се , као да се зачуди, да је ту Иво г а међу тим га је била са свим лепо смотрила одмах на првом кораку, чим је отворио капиџик и ушао у багату. Агаин-агинипа , кад впде слику Нванове мајке , поче опет да говори о некадањем животу и о старим пријатељима. Нван чу опет толнко добра о својим родитељима, а Туркињи дође опет да се занлаче. — 0 снне мој, поздрави твоје добре родитеље кад одега кући. Нагрли и ижљуби своју милу мајку и зг мене . ако ме није заборавила. Али то није могуће. Она се мора свега сећатп. Кажн јој , како овде седим и станујем , али дугаом живим тамо , где ми је све мило и драго остало , у лепом Београду. Кад бих могла у животу да га видим још један пут, чини ми се , била бнх онако исто срећна као пре толико година. -— На што да не ? поче Иво. Сад је лако. Сад је и Београд и Лесковац у једној држави, а пријатељи вагаи би вас зацело дочекали усрдно... — Није томе сад време, одврати Ашпн-агнница. Поред бриге за ово дете, и ту погледа на Зулејку, која обори очи преда се — не смем ни помислнти на тако што.