Otadžbina

В У Л Ч Е

41

После десетак минути стигоше цред касабу. Пандур сјаха и иоче да веже коња за ограду. Ливас Ефендија рече: — Ја мислим, да би најбоље било, да одем ја сам, да видпм, • може ли се допустити, да им се јавиге тако изненада. — Ако су ту, учини Иво. — Нема сумње, одврати лекар и оде. Иво послуша и оста смрзнут и као на трњу у колима. Л ивае Ефендија уђе у хан и тамо нађе капетана и дне женске, Туркиње. Лнца им беху сакривена, а;ш ио ономе, што му беше испричао пандур, нознаде, да је то Ашинагиница са ћерком. Он се иоздрави с капетаном , ко.ји му довикну весело на сусрет : — Здраво докторе! Ви богме баш у добри час! Кад би се смрт тако журила, бога ми, никога не би стигла. Ливас Ефендија виде да је н без његове номоћи све добро нрошло, на рече: — Лако је вама: ви сте власт, иа не сме на вас. Знао сам ја то, на ме ни глава није заболела, да се журим. Обе женске чуше ове речи и да су биле слободна лица, видело би се, како им преко усана нрелете лак осмејак. — Али чекајте ви, настави ећим Ливас. Ако сте ви овако лепа лова отели од смрти силом своје власти, нисам вам ни ја дошао нразне руке. Имам чиме да изненадим и ја вас. Чекајте, да видите. II с тим речима изађе на поље и ману Ивану, да дође. — Ту су и здрави су, — пришану му. Пво скочи и потрча на врата. Срце му поче брже куцати п крв му појури у лице. Но кад се маши за кваку да отвори. осети ипак како му колена заклецаше. Узбуђење беше јаче од његове мушке снаге. Отворивши врата стаде на праг. Жене, које беху чуле речи ећимове, чекаху да виде, шта им је то донео и зачудише се кад видеше младог официра на вратима. Зулејка га прва познаде.