Otadžbina

42

В У л Ч Е

— Иво! врисну веселница и иаде матери на груди. — Нво! учини Ашин-агиница, и загледа се јаче у младића, докле га иознаде. — Ђувегцја ? учини канетан. — Ђувегија, потврди ећпм. — Иво! ти си? сине! ииташе Ашин-агиница. — Он је, он је, јецаше Вулејка грлећи матер и не дижући главе. — Ја сам! викну Пван и притрча Туркињи. Проклетн удес је хтео да тако задоцним, али хвала богу, све је прошло, и ја сам ето ваш за навек. При том пољуби у руку Ашин-агиницу, па се машн и Зулејкине и једва савлађујућн усхићење, рече: — Лејке, зар ме нећеш погледати? Цура диже главу с материних прсију. Пво .јој поможе да устане и тако је загрли. — Можеш ли ми опростити, Лејке, што си с мајком тако љуто страдала мојом кривицом. Можеш ли, грлице? — Иво! изусти Зулејка мало и нрекорно. Како можеш и помислити, да сам се срдила на тебе? XII Тога дана по пријатној ладовини јездише врањским друмом двоја каруца пут Лесковца. У једнима беше капетан с Ливас еЕфндијом, а у другима предњим Иво с Ашин-Агиницом п Зулејком. За капетановим колима јашише два пандура п час по метаху пушке правећи шенлук за срећан свршетак. Канетан беше расположен и нреппраше ее са доктором, ко ће да буде кум а ко девер од њих двоје младим заручницима. Ливас Ефендија рече најпосле шалећи се, да капетан, као власт, треба да има првенство, макар да. кумство треба да буде његово, јер, вељаше, да није било главом њега, не би од свега тога ннчега било. Он се задовољава и деверством