Otadžbina

В У Д Ч Е

сивим хаљинама, са прашљивим шеширом и ндавичастим наочарима на носу, велики чиновннк српскога краља, који путоваше да види нове крајеве, што их Србин задоби од Турчина. и да узгред ттосети у .Тесковцу свога зета, такође чиновника. Бреме бетпе тихо, ваздух чиет и свеж, јер се тога дана иосле подне беше туд излила плаха летња киша. На старца беше главна ствар баш та свежина, што је тако благодетна после несносне омарине, и он уживаше крепећи се њоме. Али младић, што сеђаше њему с леве стране, не беше ни на близу такав. Сила мисли и спомена из прошлости тога краја стаде да му пролеће кроз главу, кад кроз густо грање високих врба, гато се дижу с обе стране друма, угледа нрви пут високо мунаре на лесковачкој мошеји. Месец на истоку пун и сјајан беше већ одскочио за добро копље, и сад просптгаше своје зраке на танко мунаре и на знамење шлама на њему. Младићеве очн пре свега то уочише, и он се сети и овом приликом оних речи мудраца: о непостојанству свега онога што долази од човека. Колико се је силних крвило о ове крајеве, колико је крви и суза пало кроз толике векове, да им се данас ни спомена не зна. Он гледаше на исток лево и на запад десно; с обе стране изгледаше као да се месец с неба и онај са мошеје поздрављају. Срце му поче бујније куцати на ту лепоту, и готово му дође да пролије сузу над запечаћеном прошлошћу. исто као султан Челебија нред олтарем Аја-Софије, гледајући свршетак поносите Византије. Те мисли беху тако силне и живе у њему, да на друго што главе и не окреташе. Међу тим пнтов нроммцаше све даље, и стари господин задовољно слушаше, како се у пољу звон стада и свирка пастира, што се враћаху својим кућама, све више и више губи, и како из врло блиске вароши ночиње да се чује по који глас и лавеж. Интов стиже најпоеле на мост на Ветерници. С десне стране реке указа се турека махала са поноситим мунаретом над собом. Мујезин беше таманизашао, да огласи своју молитву. Тајанственом свечаношћу