Otadžbina

Р Е М 0 Н

нежношћу цримирена сујета бунн противу неочекиваног јарма; полети душе, угушене тежње сумњичењем.... све се то днже, еве се буди; љубавни сок, тако дуго уздржаван, излива се прекомерном силином и ломи узбуркано срце. У осталом хвала на поверењу г. Мељану, читао сам страхујући у души маркизиној; видео сам како се бори, али сам се надао, да ће њена гордост обесхрабрити тога љубавника г кога је мучила својим ћудима. — Држите ли ви, да се ја варам? говораше ми г. Мељан. -Ја знам добро, да ме ова жена не љуби; кокетира са мном, да нрекрати досадност, која је мучи; и само због тога предаје ми се! — Чега имам да се бојим? Двобој!? 11мао сам их три, н то због креатура које сам презирао. — Али ви губите ово што зовете љубављу! рекох му ја. — Но! кад она буде изгуб.љена, ми ћемо у брзо ишчезнути. II ма да се из свнх тих речи ноказа невиносг Маркизина, ипак сам видео како се г. Керандрејски све вигае и више гризе. Пред сво.јом женом чинио се безбрижан: али чим би био на само или кад би се нагаао међу својим радницима. постајао би ћутљив и падао у самртно очајање. Често, кад. би му иала сумња на памет, јурио би као опарен замку. То сурово неспокојство, кога сам ја био ирикривени сведок, било је тако јако, да сам га ја жалио из дубине душе, и пред. таквом огромном несрећом заборављао сам, готово неправду тако скупо испаштану; заборављао сам да нас је са свимнемарно напустио; заборављао сам да је, због њега, моја мати пропала; да сам ја због њега, копиле: што ме може бити на свагда раздваја од моје Маре. Као . да нпсам више ни живео; сетивши се на то груди ми се цепаху, и, ја сам страховао за своју љубав. Довргаење поправака Бо-Сежура, добро ми је догало, да ме извуче из овог буновног стања, н, ја се радосно сместим. у свој нови стан.