Otadžbina

628

II А II Р Е С Т О Л У

Краљ јој приђе; она иије могла да подигне копрену те јој се с тога чшшло да је Крал> далеко — врло далеко од ње; она је чула његове прпјатељске и за цело врло добре речи, али она није ништа разумела шта јој је казао. Краљ пружи руку своме личном лекару, за тим Бруну, па најзад Ирми. Он стиште њену руку, али ова оста непокретна. Улажаху у кола. Госпођа Гунтеровица још држаше руку на вратаоцима од кола Ирма се саже те пољуби ту руку. Кола појурише. За дуго није пала ни једна реч. Кад прођоше прво село, Бруно извади једну цигару па рече својој сестри, снрам које је седео, „Ја сам човек, а човек треба и у невољи да сачува своју присебност Покажи сада и ти да си доиста јака душа!" Ирма не одговори ништа. Оиа забаци копрену па гледаше кроз колски прозор. Беху се тако. брзо кренулн на пут, да је тек сада дошла мало к себи и слободно уздахнула. — Требало је ипак да се опростиш са Краљицом — поче Вруно опет прибраннм тоном. Није могао да трпи толико дуго ћутање. Зле часове ваља протерати колико се може боље. Но како Прма ни сада ништа не рече, то он додаде. — Та ти знаш како је Краљица нежна и осетљива, њу је најлакше увредити! Ирма опет ћути. Али сад Гунтер рече. — Одиста, увредити Краљицу било би то исто што и оскрнавити хра.м Божији. Само варварска дугаа могла би да уздрма Краљичину веру да су сви људи добри и поштени! Гунтер је то пзговорио тако енергично и брзо, како то не беше његов обичај. Ирма осети да је погођена у срце. Је ли она то што скрнави храмове? Краљица је његов идеал, тако мисли и Краљ. Ко зна да ли под маском сродности душа. . . Ирма брзо спусти копрену преко свога лица; дисала је убрзано, образи јој се зажарише. Ко сам зна да је. . . мора и друге. . . ништа није савршено. . . Нико. . . Она је осећала да мора нешто рећи па најзад промуца. — Краљица • заслужује да има таквог пријатеља као што • сте ви. — У томе сам ја једнак с вама — рече Гунтер мирно. — Ја верујем да смо нас двоје достојни истинске љубави тако чисте душе ! — Ви дакле верујете да може бити такве љубави између ожењеног човека и удате жене? •— упита Бруно. — Ја њу познајем — одговори Гунгер. — КоЈу ),њу«? Љубав или жену? — прсну Бруно у смех, али се брзо сети жалосног узрока за ово путовање, па се опет уозбиљи. Лекар не одговори ништа.