Otadžbina

634

ЖЕЉЕЗН. САОВРАЋАЈНА ПОЛИТИКА

другим; до Београда метричка цента се возн за 17 60 динара (од Ливерпула преко Фијуме). Из Швајцарске , а у неколико и из бечких Фабрика уворе се шамије у вредности до 400,000 динара годишње. Готових хаљина увежено је године 1886 на 2440 мтц. готово искључиво из Аустроугарске. Увоз урађених кожа изнео је у год. 1886 на 4380 мтц. Бивоље све коже из Америке преко Трста и Хамбурга, такође половпна коњских. Друга половина из Будапеште, Бечкерека, Панчева. Сегедина и Новог Сада. Овчијих, јагњећих и јарећих кожа 32 мтц. Са свим израђених кожа увезено је 2193 мтц. готове обуће 310, опанака 54, седларске робе 132, разних кожних кеса 168 мтц. Кожа за ђонове увози се махом из Будапеште и Брина , лице за ципеле из Будапеште, Загреба и Беча. Из немачке долази лакована и Фина кожа. Готових рукавица долази 6 мтц. из Беча, Прага и Париза. Гвожђ а, челика и машина увезено је 39,768 мтц. гвоздене п челичне робе 15,080 мтц. шиваћих машнна 380 мтц, пољопривредних и индустријских машипа 3438 мтц. оружја 12,258 мтц. Гвожђе и челик увози се из Немачке, Аустро-угарске, горње Шлезије, Боспе, Француске и Белгије. Жигица увезено је 1886 год. из Аустријс 870 мтц. Дрва за гориво увезено је 20,000 куб. мет. (160,000 мтц.) из Славоније, до Београда лађом. Дрва за грађевине, даске, шиндре, бурад увезено 213,000 мтц. из Крањске преко Сиска, из Ердеља Тисом, из Кашаве (горље Угарске). У пркос великог богатства Србије угљем, увози се годишње на 200,000 метричких цената каменог угља из Угарске (жељезница потроши 120,000 мтц.) Војна управа трошп сада око 60,000 мтц. угља из алексиначког рудника (за гарнизопе Београд, Ниш, Крагујевац), којп се лиФерује на штацији Алексинац по 116 дпнара за метр. центу, докле угаљ из Салго-Тарјана кошта у Београду 2*00 динара за метр, центу. До скора је из српских рудника код Алексинца , Јелашнице, Сења, Параћина и Сталаћа вађено мрког угља, а код Костоца и Пожаревца вађено је лигнита од прилике на 150.000 метричких цената. Од тога је половину трошио сам Београд. Велике се наде полажу на угарско-белгијско друштво „Српске Индустрије« које је добило повластицу да експлоатише угљени мајдан Вршке Чук^, које је уложило 3 мплиона динара да сагради жељезницу од мајдана до Радујевца, и која се жељезнпца (76 килом. дугачка са размаком од 75 сантим) сада градп. За Србију је веома важно да унапреди своје мајдане угља, како би могла извозити угаљ низ Дунаво, да ступи у конкуренцију с инглееким угљем.