Otadžbina

2*

НЕБО И ЊЕГОВ СК.-10П

19

била она стаклена и кристална небеса, којима су стари астрономи хтели да ограниче овај свет ; она је поскидала и расковала оне златне јексере што су за та небеса били приковани, и показала нам, да хиљадама сунаца или звезда лебди по том бескрајном простору који се зове небо. Једна од тих многих звезда јесте ово наше сунце, које сравњено са осталима, ннти је највеће нити најсветлнје па ни најтоплије, него чини прелаз од врелих и сјајних сунаца ка онима што се ладе и гасе. Око нашег сунца лебди и окреће се неколико стотина мрачних тела разне величине. Једно од њих јесте наша земља, која, као што смо видели, нити спада у највеће нити у најмање, него са Венером и Марсом стоји у срединп између Јупитера и Сатурна, који су од њих више од хиљаду пута већи и онпх ситних планета (између Марса и Јупитера) од којих су опет оне преко хиљаду пута веће. Кад са овог небеског труна што се зове наша земља и на коме смо ми, погледамо на све звезде, нама се чини на први поглед као да су оне више или мање једнако расуте по целом небу. Али кад на небу нема месеца, који многе ситне звезде својом светлошћу надјача и погаси, онда видимо како се преко неба пружа као неки појас, бе.шчаста и сдаба светлоет, која се зове млечни аут или кумовска слама. Са једног места види се само један њен део, али ако је погледамо и из јуиших као и северних предела, видећемо да се њени крајеви тамо испод нас састају и цела кумовска слама изгледа, као један велики прстен. Ваш с тога што нам кумовска слама изгледа као неки прстен, значи да она омотава са свију страна оно место на коме је наше сунце с нама, те да смо ми некако у самом том прстену. Ма на коју страну кумовске сламе погледали, ма који њен део испитивали, она нам се показује више или мање једнака, што значи да смо ми скоро подједнако удаљени од целог тог прстена т. ј. да смо од црилике у његовоЈ средини. Дакле кумовска слама је огроман светао ирстен и у средини тог прстенг (и мало са стране) положено је наше сунце са целим својим системом, па зато нама, који смо у сунчевом систему, кумовска слама и изгледа овако као што је видимо. Млечни пут изгледа нам »млечан« кад га гледамо голим оком; али ако га посматрамо дурбином и то великим, онда пред нама видимо гомилу ситних звезда, густо збијених ; које изгледају као једноставна беличаста светлост, кад их гледамо голим оком. Оно истина има места у кумовској слами, која нам и кроз дубине изгледају беличаста али то само показује да нам дурбини нису још довољно јаки, јер су на тим местима звезде много збијеније но на другом, где их можемо раздвојити. За то можемо у опште рећи да је иела