Otadžbina

добровољац

55

2. Он је био правник у поносном граду, Престоници српској — дичном Београду ; Оиромах је био, мучио се ђаком: Учио је друге, па се издржав'о; Беше чио, трезвен и услужан сваком Свак га је к'о вредна младића познав о. Вечито је трч'о те је зарађив'о, Ал је опет школу тачно посећив'о. 3. На учењу беше најбољи међ свима, А на добру ирви међу друговима. Сваки је се вол'о и пазио с њиме; Сваки је се њиме радо разговаро; Сваком беше мило Борићево име; Свакога је био добротом опчар'о. Толко међу друштвом беше драг и мио, Да је и председник „Побратимства" био. 4. А у том је друштву, на Ве.шкој Школи, Сваки мог'о своје срце даутоли; Свак је мог'о своје мисли да нскаже; Сваки је ту мог'о отворити груди, Иа да своје н^еље и наде покаже, 11 ли да међ' друптвом вољу раду буди. Ох! ту се и многе дивне мисли стекле, А и речи лепе и братске изрекле. 5. Ту је младих Срба са свих страна било; Ту се о јединству српском говорило; То расадник беше милина и жеља; То покретач беше српске мисли лене; То је био извор младићског весеља, У ком жарке речи младо срце крепе; Ту је Тривун вес'о браћу налазио Одатле је сретан кући одлазио. 6 Седео је махом крај Дунава тија, Јер је у том крају јевтина кирија, Те ту често ђаци сиромашни седе. Нађу какву собу у скромноме куту, Па свој ђачки пос'о у тишиии гледе Иит су коме тешки, нит су ком на путу; Никада им ничо не нађе замерке Особито мајке што имају ћерке. 7. II паш Тривун беше комшилуку мио Вредан је и радан к'о кртица био. Чим зима са снегом с црне земље мине, Те се дрва својнм заодену листом, И пролеће лепо и пријатно сине, Тривун је уживо на ваздуху чистом,