Otadžbina

6

С Е Љ А Н К А

Елем, једног јутра зовне Анђелија зета Милана, гш с њим седена кола и оде у Клењо Срећковићима да види девојку. Кад су тамо дошли укућаии их лепо дочекају. Разговарали су о разним стварима из најпре, док најпосле Милан не помену : — Ама Јово, брате , ја дођох са мојом пунидом 1 да видимо' твоју сестру. — Добро брате — рече Јова. — Па већ видели смо, него шта велиш: кад ћеш доћи да видиш кућу? — Е, данас је субота.... доћи ћу у понедеоник. Ручаше ту па се кренуше кући. Уз пут разговараху: — Шта велиш, зете? — Ја не манишем девојци баш ништа. Лепа је и од добре је вамилије. Онака треба за твоју кућу ! — И мирна је, чини ми се — рече Анђелија. — Вала, за то не брини!.... Нема се од јако с ким свађати. — Та оно и нема!.... Ја само, к'о, велим.... — Немаш шта да говориш!.... Што је најглавније: девојка јездрава к'о дрен!,... И ућуташе. Анђелија се замисли.... Оио, истина, ово јој је прво њено весеље, али она је се морала замислити. Кака ће бити њена сна: дали добра или рђава; оће ли се слагати са укућанима, т. ј. с њом и Лазаром оће ли бити вредна и послушна; оће ли она, кад јој буде дош'о смртни час моћи мирно заклопити очи и рећи: не бринем се сад. има ми се ко о кући бринути?.... Ове то, па онда још и туга за помрлим.... »Ја чиним весеље, али ми је некако зима око срца. Ја нећу моћи ни заиграти ни запевати.... Еј, тужна ти сам!.... Да су живи они.... да је бар он, отац Лазин, па да се и он весели! с( .... — 0 иунице! — пресече је Милан у мислима. — Чујем, зете. — У понедеоник позови попу на ручак, нек и он буде кад нам дођу иријатељи. — Добро, позваћу. — Зваћемо га да, с нама, и на прошевину иде. — Добро. — Знаш, некако је важније.) — Само, ако хтедпе. 'Ј У шабачком окр. пуница није ташта, него шурњава, а ташту зову просто : баба.