Otadžbina

С Е Љ А Н К А

— То је, богме, много !.... И кад хтеде поћи, Јова поздрављајући се са Анђелијом, рече: — Дођите у суботу — ако буде бог рек'о — да се опријатељимо. И оде.... У суботу се опремише рано : попа, Анђелија, Милан и Лазар па одоше у Клење.... Тога вечера у селу се водише оваки разговори: — Ала грува!.... — Шени Анђа Лазара. — Е !.. . А одакле ? — Из Клења. — Од кога узима девојку ? — Од Срећковића. — Зар Аницу ? — Не знам како јој име. Знам само да је Јовина сестра. — То је !.... Баш ваљана цура !.... Неће ли се бог и на Анђелију мало насмејати !.... — Ала и јест мученица! — Није лако : — онолика кућа и имање — нигде не стаје! — Е, да се оће одморити !.... А Анђелија тога вечера беше весела. Трчала је од неке радости на све стране; хтела је о свему да мисли, па је заборавила и пос о за којим је пошла. — Зашто 'но ја дођох, питала је сама себе. — Аха! да наточим ракије. Па би онда отишла у собу и рекла : — Ето, нопо, од радости сам постала заборавна !.... Е, е, баш је пријатељ Јова !... Ја ! — вели Милан — Пристаде човек па све, и то брате, некако иаметно. Нема ти у њега дусања. Те не знам; број још !... те : мало је бога ми !... Јок !... >,3а вас је , па подајте јој колико оћете«.... — Е мој Милане ! Лако је с паметним људима ! — Оно је баш наметно ! — рече Анђелија. — А... добри су они људи !... вели попа — знам ја његове старе.... Анђелија изађе да донесе вечеру , коју се готовиле Ивка и Миленија.... Уговорени дан за свадбу био је недеља по Митрову-дне. Анђелија оде у Шабац да наручи за снају одело, а Лазар отиш'о у воденицу да брашно самеље.