Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

Патница. Роман Јакова ПгњатовиКа.. I, II и III књига. Мала 8-на, стр. 576. (соршетак) Прегледавши овакд студију карактера пишчевих, можемо извести закључак, да некако није могао успети као што је желео у сликаљу главнијих и добрих карактера, док међу тим то му је много пошло за руком у цртању оних рђавих. Од добрих најбоље су оцртани они који најмаље раде. Имамо још неколико иримедаба ставити због неких ствари, које нам изгледају неприродне. Као што поменусмо, догађаји у овоме роману збивају се у најновије доба, а познато је да је у данашњем времену сваки попсвршио богословију, особито ако је млад као што је пишчев, те према томе изгледа са с.вим несувремено, неприродно, да поред осталих гостију који су присутни на вечери код Попастакинице и попа верује у »предсказанија«. Кад је Папастакиница, куцнувши се чашом с Миланом, разбила овоме чашу, онда »попа подиже обрве, па гледи, мисли добро бити неће (( . Још се даје веровати да јо тако што могла мислити нроста Папастакиница и муж јој, па и Шандор, али је већ прилично невероватно, да је и добро васпитана Јелица могла имати тога сујеверја, а најмање поп и учитељ! Ако су ове пишчеве слике одиста верно сшшљепе, онда шта бисмо морали мислити о данашњим младим поповима и учитељима, који су тамо преко ! Псто је тако неприродно што писац тврди, да се доиста чак у самим појединостима баш оно исто збива, што врачара циганка сврача. Ми држимо да писац не би требао чак ни да нам тврди, да у то Јелица верује, а камо ли да сам подржава такву сујеверицу! Управо два су врачања циганкина. Прво се она чини као пријатељ Јелици, јер је жали па хоће да је избави од сплетака што јој се кују. Макар да је овакав карактер циганке врачаре велики неки изузетак између осталих њених друга, и макар да би се јасно могло тражити, да ово обавештење не буде толико тајанствено, — ипак то врачање није за осуду. Али оно друго о коме пре тога споменусмо, једно је од највећих мрља на овоме уметничком делу. огацвиаа књ. хх, св. 77 10