Otadžbina

146

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

Јога док је мадама СераФима, живећи у друштву с патницом Јелицом, била потпуно зд]зава, долази по други пут она иста циганка и прориче Јелици, да ће изгубити једног великог пријатеља у једној женској, а добити другог пријатеља у једном катани. Одмах за тим Јслица то прича мадамп и ова образована васггататељка, у место да то побија као сваку враџбину, примећује, да ће можда она бити тај »женски пријатељ к Јеличин, те дакле да ће умрети. Мало доцније уснила је Јелица св. Ђорђа. Враџбина циганкина испунила се мадама је на скоро умрла, па се и сан испунио , јер тај св. Ђорђе био је знак, по коме се доиСта у скоро и појавио мушки пријатељ, онај циганкин »катана«, капетан Диздаревић и притекао Јелици у помоћ, те је у спору њеном са свекром потпомагао! Тако је Јелица веровала и у претсказивање снова, јер јој се више пута десило оно што је снивала. Пнсац тврди као Факат, како се та предсказања у сну одиста и збивају, јер на пр. кад је Јелица снила да ће је нешто развеселити, одмах јој се на скоро то и збило, јер је дошла мадама да с њом заједно живи! Исто је тако неприродно откуд мадама може на мах и то несигурно познати Јуцику, коју није никад видела, — па још хватати је на сред улице! На једном месту нашли смо на једно веома нсзгодно пишчево сравњење. Помињући велику лепоту »лепога Иве с( , пандура у селу Шандоровом — љубавника Кајиног, вели: »Леп је Иво, као што тек пандур може бити (( . Према овоме излазило би, да су пандури ако не сви, а оно у опште идеали лепоте људске! На другом месту оиет, писац, ма да је истинит, ииак је без икакве преке потребе, веома непријатан у огшсу. Тако Шандор до појединости описује кућу једнога свога пријатеља, па не изоставља помеиути, како ту »на клавиру стоји нешто за дечију потребу, што неби требало (( . По што набројисмо ове неколике примедбе, ред је да просмотримо састав овога романа. Распоред појединих делова у њему, веома је незгодан. На неким местима градиво романа, поједини спорсдни призори, тако су утрпани. да се ни један није како ваља могао развити. Изгледа нам, да се у овоме роману хтело толико нанричати, колико у једанмах и у великоме роману, не може, како би требадо, наћи свога места. Шта више, по нскад и нехотице долазимо у сумњу, да ли је пре писања овога романа предходио прво ма какав целокуппи распоред. Нема сумње, да је ово главни узрок оне незанимљивости, која се на много места у приличној мери опажа. Ово је била главна сметња и томе, што се радња главног јунака, Јелице, као и осталих главних особа није могла развити толико