Otadžbina

164

с е Љ а н к а

И оде непрестано викајући. — А.... ха! — викну један од Лазареве стране за њим. — Не дај се! Оштро газда Вујо! — викну други. — Низ плот! — викну трећи.... А он само виче.... Окрене се по неки нут па прети песницом....

После осам дана Лазар се закле да ће поштено и савесно вршити дулшост кмета, и прими печат општински и кључ од суднице. Да је им'о што друго да прими, ја бих и то каз'о — али није. Нашо је у судници неколико свежњића артије што се зову »акта« и један грош поред еванђеља — и то му је било све.... И Лазар поче кметовати. У одбору који су такође изабрали , сеђаше и Вук — али ту боше и попа. Попа је прикупио око себе неколицину богатијих људи, па ое сви слошки потрудише да одрже Лазара. Овај, пак, није ништа хтео без њиховог савета урадити. — Шта да радим ? — питаше он. — Прво и прво подигни ограду око школе и цркве. Све је пало па је срамота за село! — вели му попа. — Тако је! — рекоше и они. Лазар подиже ограду, па још — по савету попином огради и гробље и искрчи трље по њему. — Шта ћу сад ? — Сад наспи пут у селу. Ево долазе свечаници па све то можош урадити у дане кад народ себи не ради. Лазар и то уради. — Урадио сам — рече он. — Сад уре ш потес. Пе дај да ичија марва штету чини. Лазар одреди »пољаке«, али ,је се и сам трудио. Зора га је за,тицала у потесу, и гпто би год тамо од стоке наш'о, он тераше у обор општински. За кратко време уредио је тако : да нико своје марвинче не пусти у поље, док се сва рана не диже. Дођоше кулуци. — Како ћу сад! — Прво нас! — рече попа. Па кад нас истераш иа насип онда ти се нико несме противити!.... Ми смо твоји пријатељи, треба да те спомогнемо у свему! И Лазар одреди попу и све своје пријатеље на кулук. Сељаци кад видеше и њихова кола где вуку шљунак рекоше: