Otadžbina

0 Е Љ А Н К А

165

— Охб!.... Овај се, богме, не шали! У њега нема к'о у Вука дн гледа атер.... Много посла имађашс Лазар око уређења самог суда. Сељаци навикли да и те ствари узимају олако. Ако коме дође позив он вели: — Лако је њему тамо пискарати; но зна он за моје муке!.... Е, баш нећу отићи данас — нека га нек пише још!.... Ако се зове састанак — он вели: — Ево оде Пера или Иван. Чућу и од њега шта је — не мор;ш ићи!.... Ако је који одборник, па га зову у одбор — он вели! — р]но му и оних па нек сврши! Може то бити без мене један пут!.... Али Лазар и то уреди. За кратко време — и никог не би у селу који би изосто од састанка или од позива. Он је казнио сваког и апсом и новчаном казном који би се против закона успињ'о.... Пије чудо, ако је за то стек'о и непријатеља. Разуме се, да је на првом месту био Вук. Кад је први пут био кажњен за не долазак у одборску седницу, он — кад из суднице изађе — стаде викати: — Шта је ово људи и браћо?.... Овако ни Дајије нису радиле! Ово је турска правда, јес, бога ми, турска правда!.... Лазар га позва у судницу. Он уђе. — Шта је Вуче; шта си се развик'о? — упита га Лазар. — Вичем на неправду! — Ја сам тебе, Вуче, на основу закона казнио. — Каквог закона?.... И ја сам био кмет па не знам за тај закон! Лазар плану. — Ја сам те казнио по закону, па — ако ти није право — ти иди па се жали! — рече. — 'Го је турски закон! — викну Вук љутито, заборавивши и где је и шта говори. — Шта ? — То је турски закон. — Е, добро, Вуче! Изађи мало. И он осуди Вука на затвор. Вика и ларма Вукова проби уши. .Он се не хтеде одмаћи од врата, Кнешћић га опомињаше — али он га гурну; овај удари о врата, она се отворише, и он паде у »заседање 11 . Лазар беше жесток човек. Он скочи и подвикну онима који су око суднице чекали : — Вуците га упас! — Кога? — питаше Вук. — Вуците га !