Otadžbina

194

ВЕРЕНИЦИ

око простора, који би се могао назвати црквом у правоме смислу не имајући друго, до ли осам сводова, који су одговарали онима у прочељу, а над њима кубе, тако да се олтар издигнуто на средини могаше видети са свакога прозора на здању и тако рећи са свакога места од пијаце. Данас, кад је здање употребљепо на сасвим другу цељ, празниие у прочељима зазидане су ; али стари костур, који је остао нетакнут , показује јасно некадапЈње стање његово и старо му опредељење. Тек што се Ренцо кренуо, кад угледа оца Фелича да се указа у храмини од каиеле и намести се под средњим сводом од оне стране која гледа на град, испред које се беше на чистини искупила пратња у полак на путу , и по држању његову одмах позиаде, да је почела проповед. Он пође некојим путањама, како би доспео иза гледалаца, као што му је било препоручено. Када, тамо стиже , полако се устави, па их погледом све пређе, али одатле не виде друго, до ли сабијену гомилу, тако рећи, калдрму од глава. На средини беше их нелико покривених копренама или рупцима; онамо упро он што пажљивије своје очи, али не могући тамо ништа више опазити , и он подиже своје онамо, куда су сви били своје очи упрли. Часна прилика проповедникова дирну га и сакруши, па са онолико пажн.о, колико му могаше остати у оваквоме часу од очекивања, чу овај део од свечане беседе: свжл \\ "тас^ичгжа., > изашле одавде, 11 па прстом издигнутим преко рамена показа за леђима на капију која води на гробље названо светога Григорија, које тада цело беше, може се5рећи, један велик гроб, »бацимо око себе поглед на тисуће и тисуће, које остају овде, и сувише неизвесне, на коју ће страну изаћи; бацимо један поглед на себе, којих је тако мало, који гледамо на спас. Благословен нека је господ! Благословен у правди, благословен у милосрђу ! благословен у смрти, благословен у спасу, благословен у овом избору, коЈи је изволио с нама учинити ! 0, децо, зашто је то хтео, него да себи одржи мален народ, исправљен несрећом, испуњен благодарношћу ? Него зато да осећајући сада чшвље, како је живот његов дар, поштујемо га онако, како заслужује ствар од њега дарована, да га употребимо на дела, која се могу њему поднети ? Него зато, да нас сећање на наше патње учини, да према нашим ближњима имамо сажаљења. и да им помажемо ? Међутим они, с којима смо заједно трпели, иадали се, страховали, међу којима остављамо пријатеље и сроднике, и који су најпосле још сва наша браћа ; они међу њима, који ће нас видети, како кроз њих пролазимо, можда ће имати неке утохе