Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

199

иггл сп учинио сада? Ето, била сам почела да се надам, да ћеш... са времеиом.... заборавити на ме....« „Лепо надање! Лепе ми ствари казујеш у очи!« „Ах, што си учинио! Па на овом месту! у по овога јада! поеред овога погледа ! овде, где се и не чини друго, него умире, ти си могао....* »За оне, који умиру, ваља богу да се молимо и да се надамо, да ће отићи на добро место: али није право, баш ни зато, да они, који су живи проводе свој век у очајању....® Г| Ма, Ренцо, Ренцо ! ти не мислиш што говориш. Завет мајци божјој!.... Завет!« В А ја ти кажем, да имају завети, који ништа не вреде.« »Ох господе! шта то говориш? Где си био за сво ово време ? С киме си се дружио? Како говориш то? с< »Говорим као добар хришћаиин, а о мајци божјој боље мислим ја, него ти ;јер верујем, да она неће завете на штету ближњему. Да •с мати божја говорила, о, онда! Али шта је било? пало теби нешто на ум. Знаш ли ти, шта треба да обећаш мадони? обећај јој, да ћемо првој нашој кћери дати име Марија; ето то ћу и ја овде да обећам; овакве су ствари много већа пошта мадони; оваква побожност има више смисла, а никоме не шкоди. »Не, не говоритако; ти не знаш, штаговориш; ти не знаш, шта ће то рећи завет ; ниси ти био у опакву стању ; писи ти то искусио. Одлази, иди, тако ти имена божија !« Пак оде нагло од њега и упути се постељи. »Лучија !« рече Ренцо не мичући се ; реци ми барем, кажи ми ■када не би било тога разлога... да ли би иста била према мени?« Човече без срца !« одговори Лучија и окрену се , а сузе с муком задржаваше ; »када би ми извукао да кажем речи, које неће ништа помоћи, које ће ми болети, које би биле можда грешне, зар би ти био задовољан ? Иди, ох , иди ! Заборави ме ; ето се види, да нисмо били суђени једно дрругоме ! Видећемо се опет тамо горе; у овоме свету н онако се ие остаје дуго. Иди; гледај да ми кажеш матери, да сам се излечила, »да ми је бог помагао и овде увек, да гам нашла добру душу, ову добру жену, која ми је као мати ; кажи јој, да се надам, да ће њу ова беда поштедети , и да ћемо се видети, када буде бог хтео, и како буде хтео.... Иди, тако ти бога, па немој да мислиш на мене.... осим да се богу молиш.« Г1а као ко нема што више да каже , шта хоће још гато да чу.је, као ко хоће да избегне опасност, оде још ближе постељи, на којој беше жепа, о ко.јој је говорила.