Otadžbina

198

вереници

једна, другој, тако рећи, окренуле леђа Он се саже, да одреши пра,порац и како је тако наслонио главу на сламни дувар од једне колебе, удари му из ње у уши један глас... 0, боже ! је ли можно ? Цела му се душа даде у слушаље , једва дисаше.... Да ! да ! то је глас!... »Зашто да се бојимо ? (( говораше тај меки глас ; »претурили су што друго него непогоду. Ко нас је до сад чувао, чуваће нас и сад." Ако Ренцо није рикнуо, не беше то што се бојао да ће га прзнаћи, него што га је дах био издао. Колена га издадоше, на очи му се спусти мрак ; али то беше само у први мах ; у други час беше се усправио , чилији и снажнији него пре ; у три скока обиђе колебу, дође на врата, виде ону која је гОворила, како стоји п нагна се над једну постељу. Она се окрену на шум ; гледа, мисли, да је очи варају, да сања ; гледа пажљивије и викну : благи. ооже I® »Лучија! нашао сам те1 нађох те^. Јвси ли ти заиста; ]еси ли ншва! к викну Ренцо и сав дркћући прилазаше. »Ох, благи боже ! одговори Лучија , још јаче дркћући : ®ти? Шта је то ? На који начин ? зашто ? Куга ! к »Прекужио сам је. А ти?... с( »Ах !... и ја. А од моје матере....? (( »Нисам је видео, јер је у Пастуру; али мислим да је здрава. Али ти... како си још бледа! како ми изгледаш .још слаба! Али се се излечила, јеси ли се излечила?« »Господ је изволио да ме још овде доле. остави. Ох, Ренцо! зашто си ти овде? (( ... -в »Зашто ? (( одговори Ренцо, све ближе прилазећи јој: »питаш ме зашто ? зашто сам овамо морао доћи ? Треба ли да ти кажем ? А на кога имам да мислим? Зар се ја још не зовем Ренцо? Зар ти ниси више Лучија? (( »Ах, шта говориш! шта говоршп! Зар ти моја мати није дала писати...? (( »Јесте, и сувише ми је дала писати. Лепе послове да даје писати једном сиромашку , који је несрећан , на мукама, бежунар, једноме момку, који вам бар никада није срамоте учинио!« »Ала, Ренцо ! Ренцо ! кад си знао.... нашто долазити ? нашто? 6 »Нашто да долазим ? Ох, Лучија! питаш ме, наппо да долазим ? После толика обећања ! Зар ми нисмо више ми ? Шта нам е Фалило ? (( »О, господе! (( викну болно Лучија, ломећи руке и дигнувши очи горе; »зашто се ниси смиловао и себи ме примио!... 0, Ренцо!