Otadžbina

208

ВЕРЕНИЦИ

„Ако ти треба новаца,« на то ће Ренцо, »ту су сви што ете ми их послали, па.... сс »Не, не," прекиди му реч удовица; »имам ја и супише.« »Ајдемо,« понови фратар. »До виђења, Лучија.... па и ви дакле, добра госпо!« рече Ренцо, који не нађе речи, којима би изразио, што осећаше. »Ко зна!« викну Лучија, »шат нам господ укаже милост, да се опет видимо сви!® »Он нека увек буде с вама и нека вас благослови,« рече Фра КристиФоро обема другарицама, па оде са Ренцом из колибе. Није још далеко било до вечера и непогода као да ће скорим да навали. Наново понуди капуцин момку, да му за ону ноћ даде преноћишта у својој колиби. »Нећу тс моћи разговарати," додаде, »али ти би био иод кровом.« Али Ренцо осећаше, како га нешто гоњаше на одлазак, па није марио да и даље остане на такву месту, кад не могаше имати прилике да види Лучију, а не би могао бити у друштву ни са добрим Фратром. Што се тиче времена и погодс, може се казати, дн је њему у овај пар све било једно, ноћ и дан, сунце и киша, лаор и северац. Он дакле захвал:ш Фратру, рекавши, да хоће што је могуће пре да иде да потражи Ањезу. Када бише на по пута, стиште му Фратар руку и рече: »Кад је будеш нашао, што дај боже! опу добру Ањезу, а ти је иоздрави и од моје стране, па нека и она и сви који су остали и сећају се Фра Кристифора, нека се моле богу за њега. Бог те пратио и благословио те увек!« »Ох, драги оче !.... хоћемо ли се видети? хоћемо ли се опет видети?« »Тамо горе, надам се.« И с тим речима одвоји се од Ренца, који га гледаше, докле га не изгуби из очију, па се пожури вратима, десно и лево последњи пут бацајући погледе од сажаљења на ово место од јада. Беху се ванредно ужурбали,монати се устумарали, ствари се носише, намешташе се завесе на чатрљама, оздрављеници се вукоше у чатрљв и храмине да би се склонили од непогоде.

( Н аставиће се)