Otadžbina

р е м о н

Она ућута, па смо тако обоје чекали у ужасном страховању. Плашило нас и најмање шуштање лишћа, те не смедосмо ни дисати. У овом тренутку, може бити, дешавао се какав страшан догађај; ослушкивали смо.... и само наше ћутаље увећало нам је страх. Плашећи се заједно, мислили смо само о страшној опасности, која је лебдила над нама. Издржасмо тако пет минута у неисказаним мукама. Најзад се појави марки а за њим и Франсоа, који се упути замку. Господин Керандријски са свим хладнокрван мирно потражи клупу, на коју би посадио маркизу. Да ли је сукобио милосника ? Да ли га је изазвао ? Да ли га је, можда, убио ?.... Најлуђе зебње падаху ми на памет. — По лицу му не могасмо ништа познати: био је намрштен, и изгледаше као да је слутио неко неверство , крадимице погледаше у наоколо, као да је тражио, ма какав предмет, ма и најмањи знак, којим би нас могао збунити ; не смедосмо ни писнути, бојећи се, да не изазовемо распру. — Како сам вас затекао на ногама, држим, да вам нога није пребијена ? примети нагло својој жени. Маркиза задрхта, преко чела јој пролети као муња искра узбуњенога поноса ; помислих, да ће се заборавити да ће пркосити.,.. али се она уздржа. — Врло ми је зло, то је све што знам, одговори. — Ах ! несреће те врсте задају врло велике болове, рече оп двосмисленим тоном. Збиља Ремоне, ви хтедосте говорити са мном? — Да, господине, за то сам вас и замолио, да дођете.... — Али ви нисте све предвидели, упаде ми у реч ; ето видите десила се несрећа, која нас приморава, да наш разговор одгодимо до сутра, јер је убој госпођин и вас тако потресао... да сте и ви, ето, исто тако узрујани као и она ! — Признајем.... ја сам врло нервозан, па.... — Знам, знам, ви сте врло осетљиви : али за то не треба дн вам мање благодарим на великом учешћу, које показујете у свему што се мене тиче. Сутра ћемо се разговарати. За тим одмах заћута да би прекинуо сваки даљи разговор. Кола дођоше у добри час, те срећом прекидоше овај незгоднн доложај.

(Наставиће с:е)