Otadžbina

Р Е М О Н

223

Симпатишући тако јаком болу и потресу , хтедох је још уве^ равати о мом дискретном пријатељетву, кад маркиза на један мах задрхта; њено румено лице обузе самртничко бледило ; очи јој се разрогачмше од страха; погледам на ту страну, и опазим иза себе на стази, на неколико корака од отворених вратница оца мога како нам се приближује. Опазио нас је, и пре но што смо могли доћи себи, стигао је •до нас. — Гле ! рече, та шта вам је ? Да нисам на досади ? Госпођа Керандрејска протепа нешто.... Видех, да је пропала. — Није ништа, викнем живо ;■ госпођа Маркиза, хотећи да ирескочи овај јарак, уганула је ногу, па. .. — Јест, доста сам се повредила.... мислила сам, да ћу пасти у несвест.... И ако је ова варка била врло груба, догађај је могао бити истииит. Марки нас гледаше неповерљиво. — Доиста, врло сте бледи, драга моја. — Осећам грозне болове.... У тај пар спази Марки мараму, коју је госпођа Керандрејска бацила. — Гле ! па ево и завоја за вашу ногу ! рече он, дижући је (•а земље. — То је моја марама ; искидала сам је љутита, што сам се тако ћуркасто осакатила, те не могу сад да корачам. — Онда треба иотражити кола из замка, да вас одвезу ? одговори он мирно. — Па, молим вас, учините то. — Лспо ! Идем да пошљем Франсоа. Он је јамачно сада у воћњаку, је л те ? дода обративши се мени — Јесте, господине ; идем да га зовнем. — Хвала вам ... ићи ћу, сам, а ви останите код госпође. Остави нас, па се упути ка дну парка. Пут воћњаку водио је кроз ту честу у којој се налазио госиодин Мељан. — Пропала сам ! повиче маркиза, он ће га сукобити ! — Утишајте се, за име божије ! рекох ја брзо. Тако ћете само удвојити његову сумњу. — Ви сте уганули ногу; а то се често примећује тек после неколико сати. Дозовите лекара, па му се поверите ; он ће вам помоћи, да разгоните сумњу у вашега мужа. — Лагати ! непрестано лагати ! викну она бесно. — Али њега нвма. Боже, шта ли се збива међу њима ?.... Чујете ли што ? — Ништа !.... Господин Мељан се без сумње уклонио. Пазите!