Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ Роман Бертолда Ауербаха КЊИГА ПЕТА (нАСТАВАКЈ 11. У трему, где је у исто време била и кухиња, стојао је Тома поред своје матере; он је брисао своје нагарављено лице и скидао лажну браду, па рече: \ »Знаш, мати, шта ми је врло жао?« »Да чујем.« »Што пре три дана не убих младога грофа. Он ми неће скоро опетдоћиназгоду. Ваш сам га у&ео добро на око и он би пао на земљу, а не би ни мрднуо; могао сам му куршум кроз трбух пројурити, да би и сунце кроз рану просинуло.« »Но и ти си ми лепо момче с твојим вајкањем !« »Да, и ја би учинио са свим добро, да сам га убио. Помисли,. мајка, то су ти велики људи, то су они, чиЈе су шуме и дивљач у њима. Помисли, мати, да сам ја ипак добро момче. (< »Како то ?« »Па ето, знаш ли ти, мајка, зашто је гроФ долазио у шуму ? Он ниЈе хтео да буде тамо, кад му је отац умирао, с тога он изјахује коња, а оставља старца сама да сврши. Ја би рај заслужио, да сам га са света уклонио. Да сам ја онда за то знао, ја би то и учинио; мислио сам, да то учиним онако из шале. Не знаш како ми мило беше кад сам видео, како је оно момче дрктало; тако да мора испред мене да јаше, а ја на њ нанишанио и свакога тренутка могао оам — о Вилденорте!« Кад је Ирма чула своје породично име , она паде као да је оловом погођена. Она се опет брзо усправи и готово не дишући слушала је, шта Тома говори : »Од тога доба немам никакве среће, ништа неће да наиђе на пушку, баш сам ти права будала! И ето вечерас сам нешто видео — до ђавола! мора човек и у духове да верује. Мати! ја сам срео врло лепог коња, а на њему никога не беше. Ако је био баш истински коњ, за који се лепа пара могла заслужити ? Баш сам права будала, што сам се тако уплашио како