Otadžbina

256

НА ПРЕСТОЛУ

бесно јури. Али док сам ја к себи дошао и уверио 6е, да је прави коњ и да су веровања у духове само глупости — њега је већ нестало !" »Не, Томо ! Пази ! Ипак има нешто с тим духовима. Оди овамо, дигни руку изнад ватре и закуни се, да ћеш миран бити, па ћу ти нешто казати.« »Па шта хоћете да знате?« »Више него што у твоју главу иде. Ја ти кажем да има духова, ено тамо у соби лежи на кревету вила из језера.« »Мати, ви нисте при себи.« »Пази! Она ми је наредила, да јој скувам мало чорбе. с< »Е да? Зар и виле из језера једу чорбе? Ја се не бојим створења, које једе што је скувано. Баш да видим и ја ту вилу из језера!" Баба је хтела да га задржи. Он јурне у собу и стаде као укочон, кад је угледао Ирму; али на један пут повика: »Та то је жена, као и ви што сте, само много лепша. Да је вила из језера, она би морала да има ноге као лабуд, колико ја зиам! Ко је то, мати? к »И ја не знам.« »Ја ћу јс онда упитати. к Баба је покушавала да га задржи. Али Ирма се већ поднгла и гледала укочено; она је отворила уста, а не могаше говорити. »Ти ли си то? 1( , повика Тома на један пут. »То је дивота!« Он је хтеде обухватити рукама, али га Ценца одгурну. »Ти ли си то? к понови он. »Залутала си, па си дошла овамо? То је лепо ?« »Познајеш ли ти мене?« »А ко те не би познавао ? Ти си љубазница краљева! А сад си...." Ирмин глас пун очајања надјачао је једну реч овог пустог момка. »Ура! к подвикиваше Тома, »напоље мајка, напоље Естера! Ви ми не требате! 11 »Отави је на миру ! Пе смеш јој ништа учинити ! к рече му мати. »Ја не смем? Ко ће ми то забранити? к Мати се борила с њима 1 , он је одгурну назад. У то, кад се није умела друкчије помоћи, она зграби чорбу која се кувала и заклињаше се, да ће му је у очи просути; он се брањаше, иосрну назад и рикао је као бик. Естера приђе Ирми и дошану јој брзо : »Хајде, хајде! Ради твога оца ја ћу те спасти. Хајде ! к Она је одвуче са собом, хиташе низ брег, не задржавајући се нигде, и не дишући готово. Ирма није могла даље, она је хтела да се одмори, али је Естера вукла са собом још донекле, док не дођоше