Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ

Ал када му Паја каза своје име, Капетан се всс'о загрлио с њиме. •». Па му таки рече, да се прашљив свуче, И своје му рухо даде, да обуче. Пресвуче се Паја, обуче и уми, • После се и чешљем зачешљао мало, Па се онда Шапцу кретати науми Само га је срце кући позивмло. Ал Капетан Лаза (тако је се звао) Није му о путу поменути дао. 7. Него га код себе задржа до ноћи, Па му ни по ноћи није дао поћи Задрж'о га био себи на вечери, Задржо га био себи на конаку. Беше ту прасића драгих српској вери, Беше ту пилића младих на кајмаку, А беше и вина, ког је жељни Паја Пио после сваког слатког залогаја. 8. Па је вес'о прич'о о свом путовању Беше ту здравица српском ратовању, Али се сећаху и минулих дана, Кад су се к'о деца познавати стали, Сећаху се својих дечијих мегдана, Кад су по шабачком пољу војевали: Једни беху Срби, други Турци бише Сву ноћ драгу тако срећни прозборшпе. 9. Зборишо о своме бурном пировању И ашиковању и првом бријању, Помињаше многе негдашње другаре, Што их цриој земљи давно поклоншпе ; Помињаше многе познанице старе, Што им некад драге и милосне бише. Капетан је Лаза још нежење;1 био, Па је о немирству радо говорио. 10. Ал је жењен Паја другу срећу знао, Те је и кућане своје помињао. Па и кад му очи сан стаде да склапа, Он и у сну слатком оде да их снива, Стаде се у миље сретан да утапа, Стаде, да их грли, стаде, да ужива. Тек, кад сунце грану и на прозор стиже, Он се из сна слатког опорављен диже. 11. Гледа око себе: сам самцит бејаше Лаза већ одавно за послом ссђаше. У соби тишина само муве зује, [1о која у стакло од прозора лупи,