Otadžbina

288

О УПОТРЕБИ НАШЕ КОЊИЦЕ

онда би та борба морала имати искључиво деФансиван карактер. Коњаник није никако за иешачки наиад нрво с тога, што је неспретан за маневрисање у пушчаној ватри пешице, већ по самој својој спреми као коњаник; а друго, што одвојен од свог коња, који је његово најјаче оружје, постаје непоуздан и неистрајан. — Резултат је оваког војевања, раван нули! Елеменат је коњаника постојано кретање и рад у седлу са о„важношћу и смотреношћу. С тога се указује еминетна потреба, да коњички командири односно команданти имају одрешене руке, т. ј. да остану без иритиска нолико је више могуКе и да раде више ио своме убеђењу; а за то треба необична способност. Па зато није довољно проћи извесне школе, учити разне теорије, и по оделу се назвати каваљеристом, па се онда бавити само иисањем. Добар коњички ОФицир треба пре свега да буде онакав јахач, каквог га Фридрих Велики и ђенерал Сајдлиц замишљаху. — Јахаче и коњичке вође ствара природа, а не књига, а исто тако ни протекција, ни непотизам. — Ко хоће за то доказа, нека пропрати американске ратове и нека се упозна са личностима и делима : Гордоа, Форста, Штуартн, Гирзона, Вилзона, Шеридана, Корка и других. - Јахачком вођи треба здрав ум за паметну концепцију, а два пут здравије срце да постојаним јогуиством, ако се тако може рећи, тера мак на конац. Ко лабаво јаши, тај на коњу лабаво и мисли. и такав ће у ратни.ч приликама и себе и трупу обрукати. У свима оним сретним случајевима где се поједини ескадрони у пешачкој борби употребили буду, ту ће један нападни вод за време боја, стрељачке коње у мањим групама добро заклоњене у позадности држати по могућству сапетс или упорожене. Други нападни вод за све то време остаће на згодном месту у приправности на коњима, да ако нужда изискавала буде припомоћ дејства коњице, да дегажује стрељачкој трупи одступање из пешачке борбе и њен прелаз у агресиван коњички рад. Формалну иешачку борбу какову је правила коњичке службе прописују, мучно је произвести са успехом већ из напред изложених разлога и с тога би се имала потпора као такова у позадности стрељачког ланца на одстојању пешице укинути, као и кретање стрелаца у свим могућпим иравцима скопчано са захођењем крила и јуришање у цељи продужења борбе са кундаком карабина и са сабљом пешице. — Такав распоред у пешачком строју мора се назвати расцепом коњичких одељења, који у себи носи клицу неуснеха и пропасти, и који је за нагле прилике излишан и штетан, јер је наша задаћа у иешачкој борби једино, јако и добро удешено осипање пушчане ватре из сигурних заклона на тачно означеним теренским тачкама на опредељено време, т. ј. донде, док замењени