Otadžbina

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

ваним земљама. Ту је позоришна критика далеко већега обима од сваке друге. Она је у свакодневним журналима, чији писци или се не оеећају снажни или нису вољни, да противрече укусу публике, а већином су и сами подлегли општем утицају. Често се пак критичари извињавају за своје критике укусом публике, а то исто чини и публика, наводсћи за узрок својем погрешноме суђењу критичаре, који јој у томе духу пишу. Један од знатних сувремених пиеаца, поделио је све данашње критичаре у три врсте. Неки су се већ, по који пут, истакли били с каквом критиком, противно сувременоме општем схваћању, па по што нису успели у својим смеровима, постали су хладнокрвни. Други опет устезали су се изнети пред публику оче : видно махне њених љубимаца, да им тиме не побију важност, а неки нису хтели критиковати како ваља за то, што су у каквим интимним односима с нисцима драмским. Протумачивши овако први узрок данашњега укуса код публике, да разгледамо и други. Познато је истина, да се векови међу собом разликују у својем духу. Оно што се највише допадало староме, не годи средњем, а оно што је средњи за узор сматрао, нови одбацује с негодовањем. Друштва се развијају у различним приликама, те добијају разне погледе на свет около себе и разно осећају. Ово развиће од одсудног је уплива и на уметност. Које врсте погледи и осећаји преовладају, по њима се поводе и вештачка дела, те тако постају верним огледалима свога века. И никад се све вештине не могу подједнако да развију. Превагу увек има она, која је најспособнија да буде представник срца и ума свога доба. Тако на ир. и у старом, средњем, новом V најновијем вску постоје разне всштине, па ипак ни једна не дотера у староме онаква иолета као скулптурна, нити у средњем оначву висину као готска архитектура и љубавна ритерека појезија, или на пр. у новоме, као трагедија или у најновијем као музика. Ако бисмо иотражили ближе узроке овоме развићу, нашли би да је у староме веку био идеал: телесна развијеност и телесна лепота; да је се у средњем, у след развића очајништва због несигурности личне и имовне и уображене зебње од скорога страшнога суда Божија, налазило највеће утехе у побожности, манастирскоме животу, — дакле у љубави према Богу и у љубави према драгој. 17, век изабра појезију и то једну њену врсту, трагедију за своје огледало, те ту наслика век апсолутистичкога монарха нарочито у двору његовом. Овај кратки преглед историје вештина учиниемо с тога, да би доказали, како се често и поред све вол>е, извесне вештине не могу развити, јер их средина њихова не потпомаже. На пр. развиће драме