Otadžbina

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

295

Велика драмска дела лахтевају често много претходне литерарне спреме те да се могу како ваља разумети; ишту студије, злрад које је нужно довољно домаће и школско васпитање и начитаност. Овога није имала наша публика пређе пи оволико колико сада. И ето зашто испред њених очију најлепше сцене нролазе скоро са свим неопажене ! Ето зашто јој оваква дела постају досадна. Слабо развијен ум и осећање траже нечега видљивога, што би им заштедоло даљег размишљања, траже тако рећи готове, израђене мисли у сликама. Отуда су данас у опште на цени дела, која су скоро најлогаија и по сижеу и по радњи својој. Делање на позорници истиснуло је анализу карактера. Овако неодгајени укус увек се изметао у тиранију. То се нарочито може видети код веће и образованије јевропске публике. Публика хоће да господари и писцима и позорницом. Па тражећи од иесника да пођу путем, п.ојзи угодним, натерује их, да се све већма спуштају у њезину низину, и да често упропасте и оно мало дара, који би се зар могао, независан и у бољем правцу, и више развити. Особито млади нисци, жељни гласа, жудни одобравања, постајући на тај начин љубимцима публике, најпосле тону у њезином поквареном укусу, и за навек бивају изгубљени за праву драмску уметност. Ми немамо са свим онакве публике, као што је већа јевропска, али имамо и код наше исте те махне. За што је на представама, као што су на пр.: »Пут око земље«, »Девојачка клетва«, и др. доста света у иозоришту, када се знаде да су ти комади никакви по својој драмској вредности ? Држимо, да је то с тога: што они не траже за се никаква мишљења; траже само учествовање ока и уха, док међу тим ум може мирно остати и даље у својој нерадњи. Та дела дају оку шаренило у сликама, сваки час различним, често најчуднијим и најстрашнијим, или радосним и тужним, а час је опет ту најразноврснији преглед ношива и обичаја. А ухо се може наслушати сваковрсних песама, веселих и тужних. Према томе, данас се права вредност драмских дела може у ошпте ценити према оваквој насклоности публике. Ако је дело пропало на позорници онда је то, у највише прилика знак, да је пошао у правцу здравијега, природнијега укуса, а на супрот расположењу публике, а ако ли буде примљено бурним одобравањем, зпак јс да је лоше. Историја позоришних репертоара тврди овај жалосни но истинити Факат. Па не само да је овакав укус публике од силна утицаја на гшсца, но и на сувремену критику. Да и не узимамо у рачун нашу критику, која је тек у повоју своме. Узмимо ону у страним образо-