Otadžbina

46

ВЕРЕНИЦИ

подробно, нити ће то читалац желети; само прагећи нашега момка на његову мучну ходу, застаћемо, где он застане, и од онога, што буде видео онолико ћемо казати, колико буде потребно да се прича -оно што је чинио и што му се десило. Од врата, на која је ушао, па све до капеле на средини, и одатле до других врата на противној страни, беше као пут, на коме није било колеба и друге сталне прспоне; а на други поглед виде Ренцо тамо како се тоскају двоколице и уклањају ствари, да би се -начинило место; виде каиуцине и искушенике, који управљнше тим послом и уједно свакога отправљаше даље, који тамо није имао посла. Па бојећи се, да ће и он бити на тај начин истеран, увуче се правце међу колибе на десној страни, на коју се случајно био окренуо. Пође даље, како је већ опазио места да може ногу метнути, од колебе до колебе, завирујући у сваку и посматрајући постел>е, које су биле на пољу откривене, испитујући лица клонула од болетице, или искривљена од грчева, или непомична у смрти , еда ли би где могао оно угледати, које је овамо стрепио да га нађе. Али пошто беше прешао добар комад пута и поновио толико пута ово тужно прегледање. не опазивши никаку женску, домисли се, да ће она бити на какву одељену месту. Он нагађаше , али где ће бити, нити могаше слутити, нити имаше каква знака. Овда онда срео би служитеље, у толико различне изгледом и по начину и по оделу, у колико је различно и противно било начело, које је једнима и другима давало подједнаку силу да живе у таквој служби: у једних угашено свако чуство милосрђа, у других натчовечанско милосрђе. Али Ренцо не осећаше вољу да пита ни једне, ни друге, да не би можда себи причинио какве неприлике, то науми да иде, докле не нађе женске. А идући непрестано вреваше око себе, али овда онда [био је приморан да окрене поглед ожалошћен и као замућен код толиких рана. Али куда да га окрене, где да га устави, него на друге ране? И сам ваздух и небо увећаваше страхоту овога погледа, ако је гпто могаше увећати. Магла се мало по мало згуснула и скупила у облачиће, који ширећи се непрестано, као да обећаваше буру, кад не би на средини тог мрачнога и нискога неба пробио као'кроз копрену, сунчев колут блед, који просипаше око себе слабу и магловиту светлост и шиљаше неку мртву и тешку запару. Овда онда поред непрестанога брујања ове збуњене светине, зачуло би се неко мрмљање од звуксва, потмуло, прекидано, нејасно, иа и да си напрезао слух опет не би могао разазнати откуда је, или би помислио, трче у даљини кола, па се у један пут зауставе. У пољу наоколо не виђаше се грана на дрвету да се миче, нити да се птица спушта, или да прне; само ласта показала би се уједанпут изнад крова од здања,