Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

47

спустила би се доле са раширеним крилима, као да би пољем прошла, али поплашена овом вревом, нагло би се дигла и утекла. Беше такво време, у коме између гомиле путника ни један не прекида ћутање; када ловац иде замишљен, са обореним очима; када сељанка, копајући земљу, престане са певањем, а то и не узима на ум ; време пред олујину, кад природа с поља чини се непомична, а узбуђена радњом унутрашњом, као да гуши све што је живо, па додаје некакав терет свакоме послу, беспосличарењу, па и самом животу. Али у овом месту већ по себи одређену за патњу и за умирање, виђаше се човек, који се већ бораше са злом, да подлеже новоме притиску; виђаху се стотине и стотине, како им је у једанпут позлило, а у исти мах последња борба бешс страшљивија и уз веће болове, уздисаји загушљивији; преко овога места од јада можда још није прешао грознији час. Већ је наш момак подобро а залуду тумарао кроз оне стазе између колеба, кад кроз оне разне јауке и ону смесу од жагора поче разликовати чудну мешавину од цвиљења и блејања, докле не дође до претина од разлупаних и трулих дасака, иза којих долазаше тај необични звук. Провири кроз деру између две даске и угледа заграђен просгор са појединим колебама, па како у овима, тако и на маленој чистини не обичне болссничке постеље. него дечицу како леже на модровцима, или узглавницама, или раширеним пластама, или стратинама, а дојкиње и друге жене у послу; а што му је поглед највише привлачило и задржавало, козе међу њима. које су женама биле помоћнице ; болница за децу, каква се могла дати на оном месту и у оно време. Веше, велим, чудно погледати гдекоје од ових животиња, како мирно стоје над овим или оним одојчетом. пак му даје сису, а гдекоја како трчи на дреку, рекао би са материнским чуством , па стане поред малог питомца и стара се да се над њим намести, па се јари и окреће тамо амо, рекао би зове кога, да им обојима дође у помоћ. Ту и тамо седе дојкиње са дечицом на прсима, гдекоје тако пуне милоште, да се у гледаоцу буђаше сумња да ли их је на то место довела плата, или оно добровољно милосрђе, које тражи невољу и бол. Једна од њих сва тужна узе плачно детенце са својих исцеђених груди, на ожалошћена пође да тражи козу, која би је могла заменити. Друга са дирљивим погледом посматраше дете, које јој на сиси заспало, па нежно пољубивши га, оде у једну кчлибу да га метне на модровац. А трећа, давши своју сису туђем одојчету, упрла очи у небо са погледом не од равнодушности, но од замишљености; на што ли је мислила у тај пар а са тим погледом, ако не на дете, које је њена утроба родила, које је можда ту скоро сисало. исту сису, па