Otadžbina

'60

РАЗВИТАК ТЕОЛОГИЈЕ

вечјег је скоро већ свршена. — Овим се правцем развија хришћанска догма од Јустина све до Атанасија, а језгро хришћанства, онако каквог су га у свој чистоти изнели пророци све се више затрпава новим догмама и новим обредним обичајима, о којима први Назарећанин није ни знао и које би он сматрао као богохуљење, ако би их само разумео. Са све већим ширењем Хришћанства и све дубљим спуштањем у мрачни средњи век, високо уздигнуте идеје чистог монотеизма морале су много изгубити од своје првашње чистоте. То је управо политеизам који се враћа у новој одећи, у обожавању Деве и светаца. „Обожавање ликова долази до оне висине до какве је било у старом Мисиру; на место службе Фетишима долази служба реликвијама, вредност јеврејског ефода нијс ништа према значају светих одара и убруса; ћивоти и калварије замењују старе ковчеге и света места, па чак и паганска частилишна вода добила је своју замену у светој водици код црквених врата.« Она дирљива успомена на зајеДничку вечеру с драгим учитељем , изметнула се у жртву тела и — крви, придавајуђи јој ону исту моћ откупљења коју су пророци одрицали таквим жртвама свога времена ; а међу тим изискивало је се најтачније одржавање обреда, чијој сгрогости у захтевима ове врсте могао би позавидети и сам левитски законодавац. А са растењем ове званично примљене теологије, расла је и њена неизбежна, ма да службено непризната, пратилица, вера у зле духове, у надахнуће, у мађију, у чарања и омене, а све ово у толикој мери да Хришћани XII века по Хр. беху дубље пали у празноверпце него ли што се казује да је било код Јевреја XII века ире хришћанске ере # 1( Али векови се гомилају, а с њима и умна тековина постаје све већа. Периода ренесанса нагло је покренула у напред књижевност и науку, а с њима поново отпочиње у теологији етички и научни критицизам. Нрва појава овог новог интелектуалног елемента у теологији била је реФормација са свима својим сектама. Истииа да је протестанетво XVI века хтело да се критицизам сведе на уске теолошке границе, али то није било могуће. Покрет је био учињен и више се пије могао задржати »еклезијастичким препрекама.« Он се и даље продужавао, кад ћутке кад јавно, с Галилејом, Хобесом, Декартом а нарочито Спинозом у XVII. веку, с инглеским слободоумницима, с Русом , Француским Енциклопедистама и немачким рационалистима у XVIII. с историцима, Филолозима, библиским критичарима , геолозима и биолозима у XIX столећу. И данас је јасно свакому ко само хоће и може да види, да морално осећање и права