Otadžbina

РАЗВИТАК ТЕОЛОГИЈЕ

59

Основна је теолошка мисао овог познијег јеврејског, као и из њега истеклог, хришћанског монотеизма: да је Бог безгранично савршен и безгранично добар. Фило, представник овог александриског Јеврејства не дозвољава да има »једне додирне тачке међу Богом и светом у комо је толико зла. « Но његову учењу, Бог не стоји ни у каквом односу ни с простором ни с временом, и као Бесконачном не може се придавати никакав други предикат до — да постоји. Отуда је апсурдно пришивати му некакве умне подобности и склоности, које су у самој ствари људске, само потенцирање до највећих граница. Бог не може ни бити предмет познања. јер је он несхватљив и без особина. За Фила је Бог оно Опенсерово непознато ИЈпкпоГаМе, што се не може знати). Но и Фило је још дете својега времана, те је с тога на основу платонске и стоичке ФилосоФије, сам конструисо схватљиво циав1 — божанство — реч (Логос) ; а персонификоване Божје моћи или атрибути били су мост преко провалије међу Богом и људма , »међу светим Бићем које је и сувише чисто, да би се могло назвати ма којим именом које би значило какву појмљиву особину, и грубим и рђавим материјалним светом.« А. преко етичких тешкоћа које наивни натурализам Старог завета на много места читатељу иставља, Фило је прелазио с оним чаробпим штапом који све решава и методом алегоричког тумачења, Несумњив је Факт да је и уплив , који ;је на развитак теологије вршио Исус Назарећанин, савременик Филов, ишао истим путем. Његове непосредне ученике Назарене, назване тако по учитељу им сматрали су, а и сами су се сматрали , као ортодоксни Јевреји из оног пуританског дела пародног и који су се од Фарисеја носилаца јеврејског пуранитизма из последњег времена — разли_ ковали само својим веровањем да је Месија дошао. „Каква чудновата иронија у историји ! Фарисејство је постало прекорни израз у устима теолошких последовача Назаренских, а овамо је Фарисејски пуритански дух и прокрчио пут назаренском монотеизму. сс Овде се управо и свршава развитак теологије код Јевреја. Ту је оиа постала стационарна и данашњи ортодоксни јудаизам је он р . исти који је био и за времена Фила и Исуса Назарена. Но она од'' тада има свој нови ток у историји хришћанства, што ћемо у кратко прећи. Почетак ове еволуције је у самом постанку нове теолошке системе која је поникла из једињења елемената грчке ФилосоФије и јеврејске теологије. Александриска Реч (Логос) постаје у Јованову Јевннђељу већ јаче персониФикована : она се ту идентификује са самим Исусом. Сад се већ израиљска идеја о Месији стапа с мишљу о откупљењу жртвом ; Исус је оваплођена Реч; апотеоза Сина чо-